Otići ili ostati

Imam pedeset godina, od toga poslednjih 25 živim u Kopenhagenu; Beograđanin po rođenju a Danac po ubeđenju, diplomirao sam u Beogradu a doktorirao u Kopenhagenu. Prilikom sporadičnih poseta Beogradu prijatelji mi često postavljaju pitanje „kako mi je tamo“. To je obično samo uvod u ozbiljnije pitanje: „Kako ti je stvarno tamo?“ Ono stvarno znači da ako odgovorim „teško“, mom sagovorniku nekako lakne; a ako kažem „dobro“, njemu/njoj se potkrade grč na kraju usana. Naravno, bez generalizovanja s moje strane. Ako moj sagovornik krene da se kaje što i sam nije napustio zemlju, sledi monolog u kome se nabrajaju prepreke zbog kojih ta mogućnost nije iskorišćena: male i velike, subjektivne i objektivne. Naravno, uvek se ispostavi da je mnogo više onih objektivnih, jer… „Bože, pa naravno da su drugi najviše krivi što nisam otišao preko.“

Svi smo mi u nekoj prilici birali svoj put. Bez obzira na to kakve su okolnosti, ipak smo mi sami ti koji donose konačnu odluku kojim putem dalje.

Razlika između srpskog i danskog modela je ogromna, a dijalog na temu „ostanak ili odlazak“ mnogo interesantniji kad su Danci u pitanju, jer je tu fokus na činjenicama.

Zbog prirode posla ponekad predajem na jednom fakultetu u Beogradu. Kada dođe vreme za studentska pitanja, često imam utisak da žele da im se pomogne da sebi odgovore na pitanje treba li da ostanu u zemlji ili ne, ukoliko im se ukaže prilika da odu; pitanje često ne bude postavljeno u tako otvorenoj formi, ali pogledi ih odaju. Situacija postaje manje napeta ako njihovi stalni predavači nisu prisutni. Pomaže i moje namćorsko pitanje šta očekuju da će im se dogoditi ako se odluče da odu iz Srbije. Odgovori da će „sigurno uspeti jer imaju dobre ocene“ uvek me usreće: očigledno, samopouzdanja nam (još) ne manjka. Nažalost, u situaciji u kojoj se sistem fakultetskog obrazovanja nije dramatično promenio nabolje u poslednjih 25 godina, te njihove ocene ne samo da nisu pravi indikator uspeha „preko“, nego ni ništa više od aproksimacije njihovog potencijalnog uspeha.

Velika prednost današnjih studenata jeste globalizacija. Novi mediji i društvene mreže otvorili su mogućnost lakšeg upoznavanja drugih kultura a naučna saradnja unutar EU daje realnu mogućnost mladima da osete kako izgleda raditi uz korišćenje stranog jezika. Da li to znači i da je sada lakše odlučiti se na život u drugoj zemlji? Nisam siguran, jer su nove tehnologije i međunarodni projekti otvorili mogućnost i mladima iz svih drugih krajeva sveta, što je neminovno pooštrilo konkurenciju na globalnom nivou. Mnogo je mladih sa diplomom koji u Evropu i SAD stižu iz Kine i Indije.

Mladim ljudima, pogotovo onima sa fakultetskim obrazovanjem, treba otvoriti mogućnost da bar jedno vreme rade van Srbije. Postoji nekoliko načina da se dobro spreme za dugoročni odlazak ako se za to ukaže mogućnost. Pre svega, ispite na završnoj godini fakulteta treba raditi na engleskom. Takođe, diplomski/magistarski ispit treba da uključi bar jedan rad koji će se publikovati u nekom međunarodnom naučnom časopisu. Fakulteti bi trebalo da organizuju seminare gde bi studenti mogli da se upoznaju sa kolegama već zaposlenim u inostranstvu. Treba organizovati i dvonedeljne ili tronedeljne kurseve gde bi predavači bili naši ljudi iz struke koji rade u inostranstvu. Pa i uz sve ove mogućnosti, na kraju će ipak samo na mladom čoveku biti da donese odluku da život nastavi van Srbije. A tako i treba da bude.