Борба за успомене

Од нашег специјалног извештача

Берлин – После прошлогодишњег „Златног медведа” за целокупну каријеру, легендарни пољски мајстор режије Анджеј Вајда (1926) поново је на Берлинском фестивалу, овога пута са филмом „Катин”, који се приказује вечерас ван конкуренције.

 Као што је „Политика” већ писала после варшавске премијере, ново Вајдино дело бави се масакром Пољака у Катинској шуми у пролеће 1940. године, који су над хиљадама војних заробљеника, међу њима и редитељев отац Јакуб Вајда, и цивила, по наређењу Стаљина, починили припадници совјетског НКВД-а, а не нацисти како се то дуго сматрало.

 Вајда је подарио епски филм, о очевима и мајкама, женама, синовима и браћи што чекају своје најмилије који никада неће доћи. Потресан филм о несавладивој борби за успомене и истину, о бескомпромисном обрачуну са лажима совјетских комуниста, креираним с циљем да се Пољаци натерају на заборав. „Катин” је сниман под патронатом председника Пољске Леха Каћинског и његове супруге Марије и налази се међу пет номинованих за Оскара, у категорији најбољег филма ваненглеског говорног подручја (Вајда је добио Оскара за животно дело 2000. године „за филмове којима је трагао за равнотежом између репресивне комунистичке власти и публике жељне слободе”). Његово приказивање у главном програму Берлинала, иначе ове године окупираног музичким филмовима и музичким звездама, фестивалу је бар на тренутак вратило стари сјај.

 Још један ветеран појавио се у самој фестивалској завршници. Реч је о 77-годишњем јапанском редитељу Јоџију Јамади, који је у досадашњој каријери снимио 30 филмова („Последњи самурај”, „Скривена оштрица”...). За разлику од његових претходних, самурајских дела, Јамада у филму „Мајка” (Kabei), нуди породичну мелодраму са јаким политичким контекстом. Режиран крајње класичним стилом, ослоњен на дијалоге у снажној причи о јапанској интелектуалној породици чије недаће започињу када отац професор 1940. године бива ухапшен због супротстављања режиму, а мајка те „издајничке” фамилије постаје главни ослонац, оставио је на публику дубок утисак.

Више публици, а мање критичарима, допао се и „Тихи хаос” италијанског редитеља Антонела Грималдија, прича о средовечном пословном човеку који изненада постаје удовац и свој живот „премешта” у паркић преко пута ћеркине школе. Газећи по сентименту уз помоћ финих, животних момената и уз подршку шарма главног глумца, а то је италијански редитељ Нани Морети (!), Грималдијев филм ипак превазилази свој основни проблем. А то је чињеница да је рађен у маниру боље телевизијске драме. 

 Такође италијански редитељ, Луиђи Тигрини, представио се умешно снимљеним филмом „Ватрено срце” који је у немачкој продукцији рађен у Кенији на еритрејском језику. Реч је о екранизацији аутобиографије кенијске певачице Санет Мехари која је провела детињство као дете – борац у еритрејском рату за независност 80-их година прошлог века.

 Дебитантски филм „Волим те већ тако дуго” француског романописца Филипа Клодела, приповеда о жени која се после 15-годишње затворске казне због почињеног чедоморства, суочава са новим животом у покушају да успостави давно затрту везу са млађом сестром. Клодел је филм радио према сопственом, награђиваном роману и пошло му је за руком да изнедри солидан филм, прилично сигурне режије. Одличну главну улогу подарила је британска глумица Кристин Скот Томас.

 Други француски филм у конкуренцији, „Леди Џејн” Роберта Гедигијана, о јувелирки којој отимају сина да би га пред њеним очима због давне освете убили, конфузна је криминалистичка драма кратког домета, док је филм „Немиран” израелског редитеља Амоса Колека (прича о односу оца- песника који после пребега из Израела живи у Њујорку, и сина-снајперисте и милитантног фанатика) иде на сигурно, нудећи класичан судар два света и две генерације. 

Последњег такмичарског дана на програму се нашао и „Баласт” америчког сценаристе, редитеља и монтажера Ленса Хамера, мрачан арт-филм европског шмека и опоре естетике, у целини ситуиран у руралне делове Мисисипи делте међу црначком сиротињском популацијом (редитељ је белац) са фокусом на три лика и њихове и најгоре инстинкте. Хамер је за главне глумце изабрао натуршчике, а они су подарили на тренутке чак болну аутентичност.

 „Баласт” је само један од 51 филма са Санденс фестивала који се, иначе, приказују на Европском филмском маркету који је у доброј мери ове године бацио у сенку главни Косликов програм. Интерес филмских купаца био је више усмерен на догађаје на ЕФМ неголи на самом фестивалу. У Берлину су ван фестивала боравили Стивен Содерберг и Оливер Стон како би на маркету затворили конструкције својих нових филмова (Содерберг филм „Че Гевара”, а Стон филм о Џорџу Бушу). И наш редитељ Горан Паскаљевић је боравио у Берлину, на тродневним састанцима са ирским копродуцентима због пројекта који припрема заједно са глумцем и продуцентом Колмом Минијем.