Мали Чипе великог спортског срца

Зрењанин–На једном пливачком надметању, одржаном педесетих година прошлог века у Сплиту, такмичари би, како то увек бива, чим би дотакли линију циља, питали судије или тренере које су место заузели. Тако су одмах сазнали ко је стигао други, ко трећи, четврти или пети, али нигде није било – првог.

– Ма, ено га горе, онај мали што седи на трибинама – дилему је разрешио један од секунданата.

Тај мали, који је стигао да отплива трку и потом седне у гледалиште, одакле је посматрао такмаце у базену, био је Зрењанинац Стеван Никин, звани Чипе. Тај ситни и растом онижи континенталац још ће неколико пута побеђивати морске вукове и атлете из великих градова, који су током читаве године тренирали у загрејаним базенима.

А Чипе је тренирао на реци Бегеј, где је и откривен његов пливачки таленат. Кад му је било непуних 12 година, одржавана је маратонска трка од Бранкована до Фишера, некада два чувена купалишта на Бегеју, међусобно удаљена два километра. Било је стотину пливача, а Чипе је важио за тоталног аутсајдера. Међутим, он је водио до пред крај трке, и само зато што услед неискуства није знао да добро распореди снагу у финишу су га претекла двојица пливача. Одмах је било јасно да би на кратким стазама могао да постигне велике резултате.

Тако је и било. У дисциплинама стотину метара и у штафетама постао је стандардни државни репрезентативац. Многи су се чудили кад би га видели како као првопласирани излази из базена, јер је са својих 170 сантиметара био уочљиво нижи од осталих пливача. Тај недостатак Чипе је надокнађивао експлозивношћу и брзином, па је, осим победа, постављао и брзинске рекорде.

Стеван Никин остао је запамћен као играч у неколико спортова. После пливања, највише успеха је имао као фудбалер, носио је и дрес зрењанинског Пролетера и Радничког из Ниша. Као ватерполиста, играо је заједно с Галетом Мушкатировићем и Мирком Сандићем. Причајући о скромним условима у којима су некада радили спортисти, Чипе се сећа како је једном за време ватерполо утакмице (игране у реци Бегеј!) искористио што је вода била мутна, па је упливао у „терен“ с перајима на ногама, а судије то нису приметиле добар део утакмице.

У готово невероватној спортској каријери успешно се такмичио као скијаш, гимнастичар и боксер. Вели да је, као пливач, испунио и норму за Олимпијске игре у Мелбурну 1956, а четири године касније требало је да плива као члан штафете четири путасто метара мешовитим стилом. Ни данас му није јасно зашто није отишао. Каже да баш није био политички по вољи тадашњем режиму, па су се плашили да му дају пасош, јер су се бојали да се неће вратити у земљу. Мада је био државни рекордер и репрезентативац у пливању, никад није добио никакву стипендију.

Мада је завршио вишу педагошку школу и факултет физичке културе, никако није могао да се запосли у родном Зрењанину, већ је радио у школама у Кладову и Бечеју, а краће време и у иностранству.

Стицајем околности, рано је престао да се активно бави спортом. Током кратке каријере исказао је, тврде зрењанински спортски хроничари, само мали део од својих великих потенцијала. Углавном је наилазио на неразумевање околине, а највише жали што није добио прилику да своје разноврсно спортско знање пренесе на младе и што је данас, као пензионер, потпуно заборављен.