Заустављен Ердоганов успон

Турски бирачи су се на недељним изборима определили да сачувају крхку демократију коју је последњих година уназадила ауторитарност владајуће конзервативноисламске партије и одбацили понуђени нови систем владавине који је могао да води ка изборној диктатури.

Конзервативна, неоисламистичка Партија правде и развоја (АКП) обезбедила је четврти узастопни мандат, незабележен у историји републике, али је платила неочекивано високу цену: после 13 година изгубљена је апсолутна контрола парламента, чиме је, барем за сада, пропао план председника Реџепа Тајипа Ердогана да се изгласа нови устав који би омогућио прелазак на снажан председнички систем и фактички легализовао апсолутистичку и ауторитарну владавину „султана Ердогана”.

Ердоган јесте најпопуларнији и најмоћнији политичар, али милиони Турака, религиозних као и секуларних, велики тест демократије искористили су да председнику поруче да његова власт има границе и да не желе да се гуше у ауторитарном загрљају његовог патернализма.

Крај апсолутне доминације АКП-а и његове три једнопартијске владе као и пораз председниковог пројекта могао би да означи почетак нове политичке ере у земљи која се последње две године готово драматично поларизовала.

АКП и Ердоган, суоснивач странке и троструки премијер пре него што је прошле године изабран за председника државе, борили су се за убедљиву већину како би на референдум послали предлог новог устава

Ердоган је употребио сву своју харизму да би привукао што већи број од 56 милиона бирача. Председник и исламски клан око њега изборе су описивали као други „рат за ослобођење”. Противуставно агитујући за АКП појављивао са и Кураном у руци.

Критичари су упозоравали да би прелазак на председнички систем значио „легализацију диктатуре” и повратак Турске у предрепубликанска времена Османске царевине. Опозициони националисти и кемалистички наследници из најјаче опозиционе странке Републиканске народне партије (ЦХП) посебно су му замерали да мимо жеље за огромном персоналном влашћу жели себе да представи и као религиозног лидера земље у којој муслимани званично чине 99 одсто становништва. Што као „Отац оснивач нације број два” брише трагове Мустафе Кемала Ататурка и његове секуларне републике.

Око 46 милиона бирача, колико је изашло на изборе, преломило је: ерозија подршке значи да АКП у 550-чланом парламенту није обезбедио 276 места неопходних да настави једнопартијску владавину. АКП-у је недостајало 17 места да формира владу, па ће странка која је некад деловала незаустављиво сада ће морати да размотри могућност формирања мањинске владе или уласка у коалицију.

Највећи победник је прокурдска Народна демократска партија (ХДП) која је сем Курда успела да привуче гласове секуларних, либералних Турака, посебно са Егеја, да пребаци неправедно висок цензус од 10 процената и први пут уђе у парламент. Лидер ХДП-а Селахатин Демиртас одмах је одбацио могућност коалиције.

Уласком у парламент ХДП не само да стиче капитал у преговорима око политичког решавања курдског проблема, већ је кључно утицао да од преласка на председнички систем не буде ништа.

АКП, са 41 одсто гласова (10 одсто мање него 2011), остаје најјача странка, али композиција наредне владе је неизвесна. У складу са Уставом, председник Ердоган ће мандат уручити председнику АКП-а, досадашњем премијеру Ахмету Давутоглуу, који на располагању има 45 дана.

Али, како се коалициона аритметика вратила после читаве деценије, питање је ко може да буде коалициони партнер владајуће странке. Пошто су Републиканска народна партија и ХДП такву могућност одбацили, остаје једино десничарска националистичка Партија националистичког покрета која би могла да постане партнер или да пружи подршку мањинској влади.

Пад популарности АКП-а приписује се сили која се последње две године користи у обрачуну са протестима против неоисламистичке власти, спутавању слобода политичких неистомишљеника, притисцима на судство, контролом медија и хапшењу новинара, неиспитаним аферама корупције у уском кругу Ердоганових савезника, падом вредности лире – али изнад свега страхом од растуће ароганције и ауторитарности власти.

Додатно објашњење се после деценије фасцинантног бума крије у успоравању раста. Директне стране инвестиције у Турску пале су за више од трећину: са 1,42 милијарде долара у марту 2014. на 900 милиона у марту ове године. Незапосленост расте, цене хране скачу, док је турска лира у паду. Ердоган је, типично, одмах оптужио „лоби каматне стопе”, а за гувернера централне банке рекао да је „издајник” што није није оборио камате.

Избори описивани као најважнији последње деценије ипак су се у највећој мери свели на референдум који је одлучивао политичку будућност Турске: да ли ће постати још ауторитарнија или ће се спутати председникове амбиције за апсолутистичком влашћу. Ово је крај великог Ердогановог успона у турској политици.