Зашто је уговор о железари тајна

Држава и менаџмент тражили заштиту од Комисије за заштиту конкуренције, а она је податке из уговора прогласила информацијама које нису од јавног значаја

Глоса: Како ХПК није купио железару, по ком основу се онда обавезао да у смедеревску фабрику уложи 20 милиона долара у сировинама које би се одложено плаћале, није познато, иако је и сам премијер изјавио да је „то чудно за овакву врсту уговора“

Смедерево – Судећи по одлуци Комисије за заштиту конкуренције јавност Србије никада неће сазнати детаље уговора о управљању „Железаром Смедерево” који је држава у марту склопила са фирмом ХПК, регистрованом у Холандији. Комисија је 2. јуна на захтев државе и новог управљачког менаџмента заштитила податке из уговора, као и сву пратећу документацију и прогласила их информацијама које нису од јавног значаја. „Политику” је о томе званично обавестило Министарство привреде, и то два месеца након нашег захтева да нам се доставе копије уговора о пружању услуга управљања и саветовања у железари.

„Држава и ХПК менаџмент тражили су од Комисије заштиту података из документације имајући у виду да би њихово објављивање отворило могућност настанка знатне штете због откривања извора података, како директно за ХПК, тако и за Србију која би потенцијално била дужна да надокнади штету”. Из тих разлога, објашњава Министарство привреде, комисија је донела закључак „да се заштићени подаци не могу разгледати, нити копирати, као и да немају својство информација од јавног значаја у смислу закона којим се уређује слободан приступ информацијама од јавног значаја“, наводи се у одговору.

Како је могуће да подаци о управљању државном својином не треба да интересују јавност, није објашњено. Због чега се од пореских обвезника крију аранжмани око фабрике која је и даље у власништву државе, а до јуче је била на њеној грбачи? Зашто се државни послови „штите” од јавности која има право да зна да ли је држава склопила исплатив аранжман у интересу свих грађана?

Министарство привреде позвало се на решење комисије по основу члана 45. Закона о заштити конкуренције. Транспарентност Србија сматра да је овде реч о опасном преседану – скривању уговора о пословању државе на основу решења о заштити конкуренције. Они сматрају да тајности нема места када се ради о послу између државе и приватне фирме.

– Од околности да уговор није чак ни делимично доступан, још више забрињава чињеница да је министарство уопште тражило тајност свих података. На системском нивоу проблем је још већи – одредба члана 45. је у колизији са Законом о слободном приступу информацијама. Уколико овај преседан буде прихваћен, прети опасност да ће механизам скривања података бити коришћен и у будућим ситуацијама, саопштила је Транспарентност Србија.

Два и по месеца од како су страни менаџери, претежно из редова бившег власника, „Ју-Ес стила”, преузели управљање српском челичаном, познати су само штури детаљи који су некако „процурели“ или је држава хтела да их обелодани.

Шта све не знамо о послу са новим менаџерима?

Најпре не знамо скоро ништа о самом процесу избора управљачког менаџмента, јер је записник са седнице на којој је комисија бирала најбољу понуду такође проглашен „заштићеним документом”. Шта су понудиле компаније које нису прошле у надметању, остаће тајна. До данас нико званично није понудио ни основне податке о фирми којој је поверено да управља железаром.

Како ХПК није купио железару, по ком основу се онда обавезао да у смедеревску фабрику уложи 20 милиона долара у сировинама које би се одложено плаћале, није познато, иако је и сам премијер изјавио да је „то чудно за овакву врсту уговора“. Још чудније је што се ћути о томе какве обавезе нови менаџери имају према затеченим обртним средствима и шта ће се десити када се те сировине истопе. Зашто јавност нема права да зна по којим ценама и под којим условима Петер Камараш снабдева српску челичану сировинама преко своје фирме „Пикаро“, док истовремено управља железаром. Ко су власници јеврејског капитала који делом стоји иза овог посла, што је открио и сам премијер Вучић, и зашто се о томе константно ћути?

Какву одговорност имају Камараш, Гудиш и остала екипа професионалаца, ако не испуне уговорне обавезе непознате обичном грађанину. А тај обични грађанин, као и радник у железари, могао је чути само незванична, али звучна обећања: веће плате, паљење високе пећи која годинама стоји, позитивно пословање већ након шест месеци, најмање 1,5 милион тона готових производа већ од идуће године... Да ли то стоји у заштићеном уговору?

Држава тврди да више ни динара не улаже у железару, али доказ за то није понудила. Тако су грађани ускраћени да знају да ли железара тренутно измирује обавезе према државним предузећима за струју, гас, транспорт, воду... Једна од дилема многих Смедереваца гласи: како ће некадашњи менаџери „Ју-Ес стила” сада успети да направе профит, а то нису могли пре него што су „главом без обзира” отишли из Србије поклонивши јој фабрику за један долар? Зашто су се вратили тамо где није ишло, напустивши тренутне позиције широм света?

Да ли ће ХПК инжењеринг, ако допринесе продаји железаре, добити проценат од цене и колики? Да ли држава по закону може да се одрекне тог дела новца, питања су која је „Политика” већ постављала. Након заштите свих података о послу са железаром, очито је да јавности Србије не преостаје ништа друго осим да посматра шта ће се дешавати са српском челичаном. О последицама, добрим или лошим, о том-потом.