Нема више ни левице ни деснице

Левица и десница одавно не постоје у својим класичним облицима.

Ови појмови јавили су се током Француске револуције, пре више од два века, када су се бориле револуција и рестаурација и када су у првој постреволуционарној француској скупштини присталице револуције седеле с леве стране сале, а њихови опоненти, присталице рестаурације, с десне стране. Ова подела на левицу и десницу обележила је 19. век, који је протекао у борби револуционарних и конзервативних сила, а добацила је до прве половине 20. века.

Била је на врхунцу током Шпанског грађанског рата, који је био прави рат левице и деснице. Од тога времена левица и десница се растачу као политички појмови, јер револуција и рестаурација престају да постоје као заокружени и одељени светоназори.

Тако су већ током Другог светског рата у коалицији били конзервативни Черчил, комуниста Стаљин и социјално-либерални Рузвелт, а против фашиста и нациста Мусолинија и Хитлера, који су помешали, сваки на свој начин, револуцију и рестаурацију (Мусолини је почео као социјалистички револуционар, Хитлер као представник онога што се тада називало „конзервативна револуција”, то јест револуција здесна). Поделу на левицу и десницу коначно сахрањује систем социјалне државе – државе благостања – успостављен у западној Европи после Другог светског рата.

Хелмут Шмит, чувени немачки социјалдемократски канцелар био је много ближи, по основним премисама своје политике, немачким социјално интонираним демохришћанима попут Аденауера него правоверним комунистима и заступницима револуције. Од револуције и рестаурације,  од правоверне левице и деснице, остао је данас само прах и пепео.

На једној страни су леви и десни центар (реформисани социјалдемократи и умерени конзервативци), смењујући се на власти у западним демократијама, а на маргинама је претекло шаролико друштво од комуниста и анархиста, до националиста и конзервативаца старог кова.

У западној Европи је постала доминантна подела на центар (леви и десни) и маргину (периферију, где су незадовољници свих боја и предзнака).

Пад Берлинског зида коначно сахрањује поделу на левицу и десницу у њиховим класичним облицима, па ни на европском истоку ни на европском западу нећемо више имати левицу и десницу као битне и одређујуће појмове, већ ће доминантни бити неки други – геостратешки параметри, јер данас, као и некад, живимо у доба империја.

Данас би наивно било мислити да левица и десница у Европи могу представљати ефективне пароле којима би се политичари могли руководити у практичном политичком деловању. Доминантна подела нашег времена у Европи јесте на центар и периферију (или центар и маргине), где су на једној страни опет заједно леви и десни центар (који су управо у „великој коалицији” у Немачкој), а на другој страни су популистички покрети грађана незадовољних оваквом поделом карата. Ти популистички покрети негде имају више социјални предзнак (Сириза у Грчкој и Подемос у Шпанији), негде више националну конотацију (Национални фронт у Француској), док су негде отворено и свесно амбивалентни (Покрет пет звезда Бепа Грила у Италији).

Дакле, на једној страни је институционализовани мејнстрим (леви и десни центар), а на другој су популисти свих боја и предзнака који су тренутно на маргини политичког поља, али су све популарнији из дана у дан. Нико ту није левица и десница, већ за једне гласају они који желе статус кво („леви” и „десни” умерењаци), а за друге они који су за промену правила игре. А правила игре се тешко реално мењају, јер је економија та која је одавно постала објективни механизам васколиког политичког утицаја.

Или преведено на народски језик – колико год имао гласова, постоје (економска) правила клуба која мора да се поштују или ћеш бити искључен из клуба. Слободан сам да тврдим да ће се то најпре показати на примеру грчке Сиризе у наредном периоду. Но, популистички покрети ипак неће остати без резултата. Они ће бити искоришћени од стране доминирајућег политичког мејнстрима (и левог и десног) тек да се пред неумољивим капиталом оправдају неки нужни реформски потези и да се мало попусти каиш.

То је крајњи домет популистичких покрета у Европи, а и у Србији, уколико неки такав никне, будући да објективно нема муниције и ресурса за нешто више. Коначно, будућност ће, и на Истоку и на Западу, припасти онима који ће вешто ићи средњим путем између моћног центра и незадовољних и наелектрисаних маргина, то јест периферије, без обзира на то да ли ће се радити о прагматичним социјалдемократама или о конзервативцима „меког срца”.            

Аутор је научни сарадник на Институту друштвених наука