Nema više ni levice ni desnice

Levica i desnica odavno ne postoje u svojim klasičnim oblicima.

Ovi pojmovi javili su se tokom Francuske revolucije, pre više od dva veka, kada su se borile revolucija i restauracija i kada su u prvoj postrevolucionarnoj francuskoj skupštini pristalice revolucije sedele s leve strane sale, a njihovi oponenti, pristalice restauracije, s desne strane. Ova podela na levicu i desnicu obeležila je 19. vek, koji je protekao u borbi revolucionarnih i konzervativnih sila, a dobacila je do prve polovine 20. veka.

Bila je na vrhuncu tokom Španskog građanskog rata, koji je bio pravi rat levice i desnice. Od toga vremena levica i desnica se rastaču kao politički pojmovi, jer revolucija i restauracija prestaju da postoje kao zaokruženi i odeljeni svetonazori.

Tako su već tokom Drugog svetskog rata u koaliciji bili konzervativni Čerčil, komunista Staljin i socijalno-liberalni Ruzvelt, a protiv fašista i nacista Musolinija i Hitlera, koji su pomešali, svaki na svoj način, revoluciju i restauraciju (Musolini je počeo kao socijalistički revolucionar, Hitler kao predstavnik onoga što se tada nazivalo „konzervativna revolucija”, to jest revolucija zdesna). Podelu na levicu i desnicu konačno sahranjuje sistem socijalne države – države blagostanja – uspostavljen u zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata.

Helmut Šmit, čuveni nemački socijaldemokratski kancelar bio je mnogo bliži, po osnovnim premisama svoje politike, nemačkim socijalno intoniranim demohrišćanima poput Adenauera nego pravovernim komunistima i zastupnicima revolucije. Od revolucije i restauracije,  od pravoverne levice i desnice, ostao je danas samo prah i pepeo.

Na jednoj strani su levi i desni centar (reformisani socijaldemokrati i umereni konzervativci), smenjujući se na vlasti u zapadnim demokratijama, a na marginama je preteklo šaroliko društvo od komunista i anarhista, do nacionalista i konzervativaca starog kova.

U zapadnoj Evropi je postala dominantna podela na centar (levi i desni) i marginu (periferiju, gde su nezadovoljnici svih boja i predznaka).

Pad Berlinskog zida konačno sahranjuje podelu na levicu i desnicu u njihovim klasičnim oblicima, pa ni na evropskom istoku ni na evropskom zapadu nećemo više imati levicu i desnicu kao bitne i određujuće pojmove, već će dominantni biti neki drugi – geostrateški parametri, jer danas, kao i nekad, živimo u doba imperija.

Danas bi naivno bilo misliti da levica i desnica u Evropi mogu predstavljati efektivne parole kojima bi se političari mogli rukovoditi u praktičnom političkom delovanju. Dominantna podela našeg vremena u Evropi jeste na centar i periferiju (ili centar i margine), gde su na jednoj strani opet zajedno levi i desni centar (koji su upravo u „velikoj koaliciji” u Nemačkoj), a na drugoj strani su populistički pokreti građana nezadovoljnih ovakvom podelom karata. Ti populistički pokreti negde imaju više socijalni predznak (Siriza u Grčkoj i Podemos u Španiji), negde više nacionalnu konotaciju (Nacionalni front u Francuskoj), dok su negde otvoreno i svesno ambivalentni (Pokret pet zvezda Bepa Grila u Italiji).

Dakle, na jednoj strani je institucionalizovani mejnstrim (levi i desni centar), a na drugoj su populisti svih boja i predznaka koji su trenutno na margini političkog polja, ali su sve popularniji iz dana u dan. Niko tu nije levica i desnica, već za jedne glasaju oni koji žele status kvo („levi” i „desni” umerenjaci), a za druge oni koji su za promenu pravila igre. A pravila igre se teško realno menjaju, jer je ekonomija ta koja je odavno postala objektivni mehanizam vaskolikog političkog uticaja.

Ili prevedeno na narodski jezik – koliko god imao glasova, postoje (ekonomska) pravila kluba koja mora da se poštuju ili ćeš biti isključen iz kluba. Slobodan sam da tvrdim da će se to najpre pokazati na primeru grčke Sirize u narednom periodu. No, populistički pokreti ipak neće ostati bez rezultata. Oni će biti iskorišćeni od strane dominirajućeg političkog mejnstrima (i levog i desnog) tek da se pred neumoljivim kapitalom opravdaju neki nužni reformski potezi i da se malo popusti kaiš.

To je krajnji domet populističkih pokreta u Evropi, a i u Srbiji, ukoliko neki takav nikne, budući da objektivno nema municije i resursa za nešto više. Konačno, budućnost će, i na Istoku i na Zapadu, pripasti onima koji će vešto ići srednjim putem između moćnog centra i nezadovoljnih i naelektrisanih margina, to jest periferije, bez obzira na to da li će se raditi o pragmatičnim socijaldemokratama ili o konzervativcima „mekog srca”.            

Autor je naučni saradnik na Institutu društvenih nauka