Мртав гладан

Сад ово може звучати као оговарање, али Тони Блер је хипокрит. Укратко – тип лицемерју склон. Јер како друкчије назвати особу која за говор о искорењивању глади у свету тражи хонорар од 450.000 евра?

Добро, можда је бивши британски премијер богомдан да приповеда о глади, нарочито након сурове двонедељне дијете? Можда сума од 450.000 евра представља сићу у свету глобалних ајкула навучених на кавијар? Можда су се Швеђани претерано стисли када су прецртали име Тонија Блера са списка говорника на конференцији посвећеној глади? Можда?…

Међутим, није ово текст о Блеру, већ о лицемерју. Блер само дође као парадигма хипокризије у коју је запао свет у којем животаримо. Док у Африци сваког минута умре једно дете узраста до пет година (јер нема шта да једе), широм западног света свакога минута хипермаркети избаце тоне свеже хране. Истовремено, Тони Блер мртав ’ладан (пардон, новца гладан), иште 380 евра за сваки секунд говоранције о глади у свету.

А и те глобалне конференције које се периодично сазивају не би ли се на њима бајаги разрешавали крупни проблеми данашњице… На крају неретко испадне да су у питању обични вашари лицемерја. Не кажем да је шведски форум о глади скуп таквог типа (управо супротно, због непристајања организатора на астрономски Блеров хонорар). Ипак, није тешко замислити неку другу конференцију о глади (или било којој пошасти), са следећим, врло могућним, распоредом догађаја.

Окупе се тако добростојећи житељи глобалног села како би организовали конференцију о гладнима. Мало дискутују о невољама гладних и ту своју говоранцију папрено наплате. Затим се у паузи за одмор почасте кавијаром и лососом у карамел сосу да би након обеда поново разглабали о томе како је страшно бити гладан у 21. веку. На наредној пуш паузи, говорници квасе грла каберне совињоном и вискијем док припаљују кубанске томпусе чији пепео отресају у пепељаре од злата. Причају вицеве, смеју се, враголасто загледају хостесе налик онима из куће Хјуа Хефнера, да би на концу закључили како хитно треба упутити контингент брашна у Сомалију, односно пакете млека у праху у Еритреју. И проблем глади је очас посла решен! Зачуђујућа ефикасност, нарочито у свету где сит гладном не верује!

Него, претпоставимо да се глад у свету не избија лицемерјем. Претпоставимо да се један занемарљиви проценат војног буџета САД преусмери на решавање овог проблема. Глади у свету засигурно не би било! Што није случај са лицемерјем које се изгледа теже искорењује.

Узмимо на пример Србију – земљу чијој влади исти онај, пара гладан Блер, саветодавно помаже (чувени деливери јунит), и то (како премијер каже) за џ! Па уколико је неко прогутао овакву једну удицу, морао би такође знати и то да у данашњем свету нема „бесплатног ручка” – како то воле да кажу неолиберални економисти. Дочим је неолиберални курс Владе Србије прилично уочљив.

Другим речима, ако ни код бабе нема џабе, да ли то значи да је Тони Блер од владе ове земље добио нешто много пријемчивије него што је хрпа шарених еврића? Шта год да је у питању, јасно је да је посреди типична хипокризија. И тако ће бити докле год се обруч буде стезао око измршавелих стомака грађана а новац упоредо пресипао, додуше у складу с буџетом и „дозвољеним” дефицитом, у разне функционерске џепове без дна.

Наиме, испада донекле хипокритично да динар пада а плата гувернерке расте. На страну гувернеркине популистичке најаве смањења гувернерске плате из времена пре седања у гувернерску фотељу. Но, то је само један од примера локалне хипокризије која нас дави. За остале случајеве – претесан је овај новински чланак. Узгред, не тврдим да су Јоргованка и Блер једно те исто. Само подсећам – какво глобално село, такав локални заселак. 

Социолог