Домаће убијање

Пре неки дан, моје пријатељице Лидија и Јелена посетиле су свој родни град – Пећ. Њихових кућа нема. У туђим су рукама. Нису могле ни да их продају пре неку годину. Сада је све безброј пута јефтиније. Све је – туђе.

Једино место које преостаје за посету јесте – гробље. Али још мало па ни њега неће бити. Цело је, кажу, у корову. Споменици су поломљени, искривљени, попадали. Једва да се могу наћи. Има и отворених гробова...

Лидија је, после седамнаест година, посетила још једно место смрти – кућу, сада руину, на углу где је некада био кафић „Панда”. У том скромном кафићу 14. децембра 1998. двојица маскираних зликоваца испалили су 45 метака и убили шесторицу недужних младића – Ивана Обрадовића, Зорана Станојевића, Светислава Ристића, Драгана Трифовића, Вукосава Гвозденовића и Ивана Радевића. Најстарији међу њима имао је 24 године.

Дуго су сви веровали да је то злодело ОВК. У некој импровизованој истрази ухапшена су четири Албанаца. Нису их ни питали за злочин у „Панди”, него су осуђени за „удруживање ради непријатељске делатности”. Казна је била: по годину дана затвора. Ослобођени су месец дана после пресуде под притиском Међународног комитета Црвеног крста.

Ране родитеља никада се нису зацелиле. Како и могу! Лазар Обрадовић, Лидијин рођени брат, седео је у кафићу „Панда” метар-два од свог петнаестогодишњег сина Ивана када су га зликовци упуцали!

Са пећког гробља, Лазар је свог сина, пре неку годину, с небеским болом, пренео и поново сахранио у Бару, где је избегао. Није могао да издржи то албанско скрнављење, тај непребол да не може да изађе на гроб јединца. То су урадиле још три породице.

Ни то није било све. Децу су им убили и трећи пут.

Пре годину и по дана тадашњи први потпредседник српске владе Александар Вучић, данас премијер, дао је шокантну изјаву: да нема доказа да су тај злочин починили Албанци и да има много страшних ствари са којима ћемо морати да се суочимо!

„Када је то рекао, били смо шокирани, померени... После је настао потпуни мук и сада ни у шта више не верујемо”, разочарано говоре родитељи ових дана.

Шта је хтео Вучић да каже? Да су српску децу убили српску специјалци, који су отишли на Косово да „уведу ред” и „среде стање”?

Шта ново зна Вучић? То што зна – нека изнесе. Нека покрене. Нека нареди. Нека спасе. Нека открије. Па макар и било шокантно. Он, међутим, и даље ћути. Болно је то ћутање.

У Тужилаштву за ратне злочине, понекад тако „полетном”, кажу да то није њихов предмет. Свезнајући министар полиције додаје да немају никакве информације о евентуалној умешаности домаћих служби у убиство младића. Унмик није ни обавио увиђај. Еулекс није отворио истрагу јер то нису урадили они пре њега...

Круг небриге се затвара. Круг незаинтересованости. А што не би неко кренуо испочетка? Да макар реконструише причу. Ако неко тражи да Сашу Јанковића преиспитују за нешто чему није ни присуствовао пре две деценије, па новине (провладине) дају милион динара оном ко докаже да је он учествовао у убиству (као што су Немци давали по милион марака ономе ко каже где су Дража или Тито), што и овде не би испитали те околности? Примера ради: Лазара, који је седео у кафићу када су му убили сина, никада нико није саслушао!

Ране родитељске и даље су свеже. Траже бар – истину.

Што им премијер не каже ту истину? Ако зна. А најавио је да зна. Није, ваљда, да се овом трагедијом, смрћу шест младића, неко поиграва у маркетиншке сврхе? Да би показали да све знају, да о свему брину, да ће све да реше...

Хоће ли и овде истина остати у корову? Као српско гробље у Пећи. Хоће ли мртве преносити на нова гробља? Свежа гробља. Као да их је већ мало по Србији.

Председниче владе, господо министри, сви брижници забринути за Србе на Косову, изнесите пред родитеље паћенике шта знате! Покажите макар онолико бриге колико ових дана, својом или туђом вољом, показујете за случај „Битићи”. То је ваш дуг према овим људима. И обавеза према тој невиној, покошеној, српској деци.

Новинар