Кад заборавиш ЈУЛ

Постоји једна карактеристика овдашњег менталитета о којој се често разглаба у различитој публицистичкој литератури, као и у кафанским и уличним разговорима, а коју бисмо могли прозвати „негативном селекцијом”. Сви смо хиљаду пута чули за такве приче: универзитетски професор при избору асистента не бира најбољег студента и кандидата јер се боји да ће овај у скорије време да засени његову научну звезду и помрачи му харизму и славу па бира полтрона и медиокритета, и тако даље, и томе слично. Таква „после мене – потоп” стратегија из перспективе целог друштва је погубна. Уместо прогреса и напретка обезбеђује стагнацију и мочвару.

Шампиони такве стратегије по правилу су политичари. Страхујући увек од „ножа у леђа”, од „гује у недрима”, окружују се неспособним послушницима, па је њиховим странкама, кад из овог или оног разлога изгубе дугогодишњег председника, готово гарантована маргинализација. У јавности је већ нотирано да је један од ретких изузетака у овом смислу заправо Војислав Шешељ. Има мали милион његових негативних особина, али му се не може оспорити вештина у кадровској селекцији. Уосталом, четири формално (а делом и неформално) најмоћније особе у Србији данас изишле су из његовог шињела: Александар Вучић, Томислав Николић, Маја Гојковић и Јоргованка Табаковић. Није Шешељ, међутим, једини страначки лидер из деведесетих који се показао као солидан кастинг менаџер. Како време пролази, све је јасније да данашњом Србијом, уз Шешељеве кадрове, владају и кадрови једне кастинг менаџерке која је данас у егзилу. Мислим, наравно, на Мирјану Марковић, оснивачицу Југословенске левице.

Ако четворо побројаних добро симболишу квалитет Шешељевог кастинга, ред је да на сличан начин персонификујемо и јуловски кастинг чија друштвено-политичка тежина данас, дванаест година након формалног распуштања партије и више од двадесет након њеног оснивања, није мања него у време кад је ова партија била део владајуће коалиције. Четири имена се намећу сама од себе: Александар Вулин, Жељко Митровић, Зоран Чичак и Љубиша Ристић. Те четири приче су, наравно, различите, али су истовремено и комплементарне. Вулин као актуелни министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања те лидер Покрета социјалиста у оперативном смислу најдиректније наставља јуловску линију. Владајућа позиција његовог Покрета социјалиста и њега лично директна је последица предизборне коалиције с најјачом партијом, док им је самостална снага унутар бирачког тела занемарива. Жељко Митровић и Зоран Чичак нису директно политички ангажовани, али су обојица снажно присутни у јавности. Обојица одговарају оном профилу ЈУЛ-ових кадрова који у једној фрази сугестивно описује социолог Слободан Антонић, успутно помињући Југословенску левицу у својој рецентној књизи о Милошевићу: „Пословни људи, жељни да се лакше докопају каквог државног монопола или какве увозне-извозне повластице”. Митровић је медијски магнат чија империја је, по општој перцепцији, унутар сфере електронских медија кључни пропагандни сервис актуелне власти. Чичак је бизнисмен који је пре седам-осам година купио „Крушик”, а данас је председник „Аргонаутс групе” и домен су му „безбедносна аналитика, израда и процена политичких ризика, предвиђања политичких процеса и профилирања личности политичара”. Поједини медији га представљају и као „утицајног твитераша” чији су ставови „здраворазумски” и критички настројени према владавини Александра Вучића. То је било довољно да га учини либлингом једног истакнутог серкла унутар београдске чаршије, оног који функционише по геслу: Добар си, без обзира на све, само ако си против Вучића.

Напослетку долазимо до Љубише Ристића, углавном омраженог унутар тог истог серкла, мада је непознато да се овај икад и игде позитивно изјаснио о Вучићу. Ристић је овде, наравно, посебан случај јер је заправо једини чија је позиција фактички много инфериорнија и маргиналнија него током деведесетих. Такође, он је једини међу побројанима који је идеолошки и био и остао и Југословен и левичар, тако да му номинално и јесте било место на челу странке с таквим именом, само што суштински та странка није била вредна тог имена јер није била ни заиста југословенска ни заиста лева. А ипак, и такав маргинализовани Љубиша Ристић као фигура има снажан политичко-симболички ореол. Потврђује то и вест која се могла прочитати ових дана о припремама за позоришну представу „Комплекс Ристић” у режији Оливера Фрљића која ће премијерно бити изведена у оквиру овогодишњег Битефа.

Фрљићева уметничка инспирација овде је јасна те се представа о Љубиши Ристићу поетички сасвим добро уклапа у његов опус, да и не говоримо о чињеници да је сам Фрљић као режисер вероватно најаутентичнији наследник ристићевски схваћеног театра. Премијера на Битефу, међутим, ствара ту врло специфичан контекст. Сам Фрљић изјављује неки дан да је Љубиша Ристић у Србији „једина жртва једне врсте неформалне лустрације”. То је углавном тачно (можда би тачније било рећи једна од две-три жртве, а не баш „једина”, али да сада не улазимо у детаље), но ту неформалну лустрацију спровео је управо чаршијски серкл у чијој орбити је и Битеф, серкл који ће својим љубимцима опростити и већа непочинства од оних за која је Љубишу Ристића и теоретски могуће оптужити.

Петнаест година после петог октобра, скоро целокупна српска јавна сцена, па и кадрови ЈУЛ-а који на њој играју важне роле, представља егземпларну илустрацију дубинске тачности оне реплике с краја Лампедузиног „Гепарда” како се „све мора променити, да би све остало исто”. То је, чини се, и права друштвена функција фамозне транзиције: опстанак исте елите, уз промену идеолошког оквира. Кад заборавиш ЈУЛ и све се деси и прође, кренуће се из почетка; све исто, само мало горе.