Опанчар из ината

Када је био мали, жеља му је била да га муштерија која уђе у радњу ослови са „Добро јутро, мајсторе!” Тај дечји сан Мијомир Алексић из Калуђерице остварио је одмах по завршетку средње школе 1981. године. Тада је, са 19 година, преузео опанчарску радњу и постао најмлађи међу овим занатлијама.

– Гледао сам прво деду како навлачи наквашену свињску кожу преко калупа и ушива опанак. Затим сам гледао оца, који је преузео дедино мајсторско место на средини радионице. Када сам се прихватио овог заната, прво сам израђивао украсне опанчиће, а чим су отац и деда видели да знам да урадим и опанке за муштерије, одмах су ме упослили и од тада не престајем да радим – објашњава Алексић како је све почело.

Овај опанчар по рођењу, како себе назива, никада се није бавио ниједним другим послом, а када је после завршене средње школе, уместо да се запосли као пословођа, изабрао да настави породични занат, многи његови пријатељи сматрали су га луцкастим. Данас, када виде да му производња добро иде, да муштерија има, не само у нашој земљи, већ и у иностранству, морају да признају да је бављење опанчарством било паметна одлука.

Од говеђе, свињске или козје коже, шумадијски, македонски, шопски, влашки – само су неки од многобројних модела са полица у радионици „Кири”, основаној одмах после Првог светског рата. 

– То је занат као и сваки други, иако се многи стиде опанака. Мој деда је до педесетих година више био окренут обућарству и поправци ципела, али је у то време окренуо ћурак наопако и почео највише да израђује опанке – прича Мијомир.

Сличан инат тера и он, не марећи за оне који беже од опанака и сматрају његов занат кулучким и простим.

У радионици се израђују и народне ношње. Оне се праве ручно, па да израда не би трајала предуго, сав посао је подељен – око сваког комада народног костима ангажоване су абаџије које шију, ткаље, везиље. Помажу и чланови породице: супруга и ћерке.

– Једна ћерка студира, а друга је још у средњој школи. Оне ће саме одабрати позив који им се највише свиђа, али овај занат морају да упознају и науче. Њима се допада да проводе време у радионици и уче како треба да буде извезен јелек, како исплетена чарапа, како исткан појас – објашњава Алексић.

Осим културно-уметничких друштава из земље и иностранства, опанчару из Калуђерице стижу и поруџбине појединаца који би желели да имају народну ношњу краја из којег потичу. Неретко се и младенци одлучују да, уместо уобичајених венчаница са жипоном и одела са краватом, изаберу народну ношњу. На зиду Алексићеве канцеларије окачене су бројне дипломе и захвалнице, а међу њима се истичу оне које је добио од два српска патријарха. На захвалници где је назначен као један од утемељивача Спомен-храма Светог Саве на Врачару потписао се патријарх Герман, а другу захвалницу добио је од патријарха Павла.

Задовољан је пословањем своје радионице, а планира и да прошири производњу: израђиваће ускоро и ношње балканских народа које ће ставити поред македонских и бугарских које већ раде. Љубитељима удобне обуће, опанчари из Калуђерице поручују: „Ко воли италијанске ципеле, нека проба српски опанак”.