Тито је био друг на друму

Краљево – Вест је стигла из једне краљевачке средње школе. „Брижни” професор упозорио је децу да не залазе у продавницу кинеске робе у самом центру града, „јер је пре неколико дана полиција тамо открила гомилу деце у подруму која је требало да буду продата као ’бело робље’. Откриће је уследило случајно када је једна мајка оставила петнаестогодишњу кћи да разгледа робу док она оде до оближње цвећаре, међутим, кад се вратила кћерке није било у продавници. Продавци Кинези казали су да не знају куда је девојчица отишла. Мајка је позвала полицију и случај је решен… Продавница је сада затворена…”

Невероватном брзином прича се ширила, хало-ефекат је допринео да изгледа мало другачије, али је смисао исти тако да се и овдашњи новинари често сусрећу са питањем познаника „о оном детету у кинеској продавници”.

– Такве гласине нису случајне – каже за „Политику” Светлана Дражовић, психолог. – Они који се баве психолошким маркетингом, пропагандом и манипулацијом увек знају за које се потребе то ради, а често имају и одабрану циљну групу. Иначе, гласинама најчешће подлежу особе које немају јасно формиране ставове, рецимо млади, затим незрела лица, сугестибилни појединци…

Ова гласина вероватно је кренула из „кухиње” трговачке конкуренције, мотивисана профитом. Само месец дана старија прича о томе како су путници из аутобуса случајно затекли на делу родитеље који су покушавали убиством да се ослободе нежељено рођеног детета била је још страшнија измишљотина. Брзо се проширила захваљујући и доприносу једне локалне телевизије која је то пласирала као „незванично” сазнање.

– Људи су склони да шире гласине и због тога што се причајући страшне ствари сами себе „расплашују”, сматрајући да се све догађа „тамо неком другом”. Затим, етикетирањем се пројектује оно лоше на друге, а ми смо склони да етикетирамо, кетегоришемо… Механизам прихватања гласина је најчешће образложен жељом „хоћу да будем обавештен, занимљив, да знам све што и други” – каже Светлана Дражовић.  

Не добијају, наравно, све неистине „статус” гласине. Према неким истраживањима, човек дневно, у просеку, изговори више стотина лажи, свесних, несвесних, злонамерних, добронамерних… Већина их је из интереса, не само материјалног, него и из психолошке користи, рецимо да се улепша стварност, да се избегне непријатност, да се понуди боља слика о себи. Памте се и препричавају неке од тих „лепих” лажи, попут оних које је казивао Тиосав, краљевачки кафеџија који је, изгледа, и сам био убеђен у „фантазију” о себи као борцу са Сутјеске, Неретве…

„Био сам иза Саве кад је на Сутјесци погинуо”, понављао је често своју причу Тиосав, додајући да је херој Сава успео само да изусти: „Тиосаве, преузми команду, спаси овај народ…” Зна се и за његову непоколебљиву тврдњу да је, ваљда још из рата, био друг са Титом, односно са Јосипом, како га је увек у причи ословљавао. То да је Јосип знао да заустави „плави воз” и код њега сврати на „чашицу ракије и мезе” многи су чули, али никад нису видели. Од Тиосава су многи и дознали да је, негде на путу према Загребу, својевремено имао дефект на колима – откинуо му се вентил на гуми.

– Кад, изненада, наиђе колона, изађе Јосип… – причао је Тиосав.

– Шта је било, Тиосаве? – упитао је Тито, наводно старог пријатеља.

– Кад сам му објаснио, Јосип, не трепнувши, завуче руку у џеп и извади шаку вентила. Вели да ми се нађе.

Тако је говорио Тиосав, најчешће својим гостима у кафани о Титовој пажњи према „пријатељима” и његовом „другарству” на друму.

Ишао је Тиосав и на море, онда кад га је на Тјентишту пресрела мечка.

– Тиосаве, шта ћеш, прошао си Сутјеску и Неретву, изађи пред мечку – рекао је себи. – Кад мечка само подиже шапе, а оно у једној повелики глоговак. Узмем клешта из кола, извадим глогов трн и она само махну и задовољна оде. После, кад сам се враћао изађе иста пред кола. Ја већ понео клешта…Кад она шапом, коју је, док нисам пришао, држала иза леђа, пружи му теглу меда… и оде. Више је нисам виђао – тврдио је, „занимљиви” Тиосав, верујући, изгледа, сам себи.

Има још сличних неистина и од других аутора у овом крају и биће их, свакако, увек, али је у последње време више оних срачунатих, попут популарног „спиновања”, које више штете могу нанети, али чије су чари за многе, такође, неодољиве, па им и гола истина ништа не може.