Ту је и левица, а нарочито десница

У тексту „Нема више ни левице ни деснице“(„Политика“, 12. јуна), Невен Цветићанин износи неколико, по мом мишљењу, спорних па и контрадикторних тврдњи и опсервација, од којих су свакако најважније: 1. Левица и десница више не постоје у својим класичним облицима 2. Нова релевантна политичка подела на Западу јесте подела на политички центар, с једне, и популистичке маргине, с друге стране. Аутор притоме отворено пледира за то да ће будућност припасти некаквом „средњопуташком“ решењу које се суштински налази на „моћном центру“, али ће имати слуха и за политичке захтеве „наелектрисане“ политичке периферије.

Тешко да бисмо нашли некога ко би се успротивио тврдњи да левица и десница у свом „класичном“ значењу данас не постоје. Али, то не значи да је ова просторна подела политичког живота у потпуности превазиђена, нити да не може бити политички мобилизаторска. Ствар је у томе што поделу на левицу и десницу, као и њихове конкретне садржаје, дакле потпуно супротно од онога што ради Невен Цветићанин, треба разматрати пре свега у контексту односа снага социјалних слојева у одређеном раздобљу.

Живимо у друштвеном окружењу у коме капитал има апсолутну доминацију над радом. Управо због деценијске политичке и социјалне немоћи радничког покрета и потлачених, данашња тзв. радикална левица мање је радикална од рецимо послератне социјалдемократије. Због тога, и због слабости левих покрета и партија на глобалном плану, а не зато што, ето, тако жели или пак нема кредибилан програм (како нам сугерише Цветићанин), Леви фронт у Француској, који неки називају чак и екстремном левицом, има деснији програм од француских социјалдемократа из осамдесетих година прошлог века, а њихов политички партнер Сириза данас води економски деснију политику него што су то радили грчки десничари све до 2008. Да не би потенцијално изазвала левичарски вирус у Европи, европска бирократија континуирано чак пооштрава услове за спровођење „структурних реформи“ Сиризи у односу на претходну десну владу.

У најкраћем, цео политички спектар се ево већ више од три деценије помера удесно, тако да данашње левичарске партије на власти суштински воде деснију политику од конзервативних партија друге половине 20. века. Међутим, ове деструктивне политике широм Европе доводе до социјално деструктивних последица, у виду све већег осиромашења радних слојева и богаћења оних привилегованих, што неизбежно умножава социјалне отпоре и борбе. На овакав екстремизам центра једино разумно и праведно решење јесте радикализам левице, а не некаква „трећопуташка“, већ доказана, странпутица. У Грчкој, Шпанији, Португалији, Немачкој, Француској итд. левица јача и радикализује се под притиском управо „одоздо“. У Србији се пак радикално лева политика и потенцијално мобилизацијски програми за сада делимично артикулишу једино у оквиру Левог самита Србије, а уколико окупи квалитетне и способне партнере, важну улогу у овом процесу могао би да одигра и Борко Стефановић. Притоме, не би било необично да се на чело једног таквог покрета ставља бивши високи функционер етаблиране партије „екстремног центра“.Примери Оскара Лафонтена у Немачкој и Жан-Лука Меланшона у Француској говоре нам да Србија не би била изолован случај.

*Докторанд социологије, уредник у регионалном часопису „Нови пламен”