Tu je i levica, a naročito desnica

U tekstu „Nema više ni levice ni desnice“(„Politika“, 12. juna), Neven Cvetićanin iznosi nekoliko, po mom mišljenju, spornih pa i kontradiktornih tvrdnji i opservacija, od kojih su svakako najvažnije: 1. Levica i desnica više ne postoje u svojim klasičnim oblicima 2. Nova relevantna politička podela na Zapadu jeste podela na politički centar, s jedne, i populističke margine, s druge strane. Autor pritome otvoreno pledira za to da će budućnost pripasti nekakvom „srednjoputaškom“ rešenju koje se suštinski nalazi na „moćnom centru“, ali će imati sluha i za političke zahteve „naelektrisane“ političke periferije.

Teško da bismo našli nekoga ko bi se usprotivio tvrdnji da levica i desnica u svom „klasičnom“ značenju danas ne postoje. Ali, to ne znači da je ova prostorna podela političkog života u potpunosti prevaziđena, niti da ne može biti politički mobilizatorska. Stvar je u tome što podelu na levicu i desnicu, kao i njihove konkretne sadržaje, dakle potpuno suprotno od onoga što radi Neven Cvetićanin, treba razmatrati pre svega u kontekstu odnosa snaga socijalnih slojeva u određenom razdoblju.

Živimo u društvenom okruženju u kome kapital ima apsolutnu dominaciju nad radom. Upravo zbog decenijske političke i socijalne nemoći radničkog pokreta i potlačenih, današnja tzv. radikalna levica manje je radikalna od recimo posleratne socijaldemokratije. Zbog toga, i zbog slabosti levih pokreta i partija na globalnom planu, a ne zato što, eto, tako želi ili pak nema kredibilan program (kako nam sugeriše Cvetićanin), Levi front u Francuskoj, koji neki nazivaju čak i ekstremnom levicom, ima desniji program od francuskih socijaldemokrata iz osamdesetih godina prošlog veka, a njihov politički partner Siriza danas vodi ekonomski desniju politiku nego što su to radili grčki desničari sve do 2008. Da ne bi potencijalno izazvala levičarski virus u Evropi, evropska birokratija kontinuirano čak pooštrava uslove za sprovođenje „strukturnih reformi“ Sirizi u odnosu na prethodnu desnu vladu.

U najkraćem, ceo politički spektar se evo već više od tri decenije pomera udesno, tako da današnje levičarske partije na vlasti suštinski vode desniju politiku od konzervativnih partija druge polovine 20. veka. Međutim, ove destruktivne politike širom Evrope dovode do socijalno destruktivnih posledica, u vidu sve većeg osiromašenja radnih slojeva i bogaćenja onih privilegovanih, što neizbežno umnožava socijalne otpore i borbe. Na ovakav ekstremizam centra jedino razumno i pravedno rešenje jeste radikalizam levice, a ne nekakva „trećoputaška“, već dokazana, stranputica. U Grčkoj, Španiji, Portugaliji, Nemačkoj, Francuskoj itd. levica jača i radikalizuje se pod pritiskom upravo „odozdo“. U Srbiji se pak radikalno leva politika i potencijalno mobilizacijski programi za sada delimično artikulišu jedino u okviru Levog samita Srbije, a ukoliko okupi kvalitetne i sposobne partnere, važnu ulogu u ovom procesu mogao bi da odigra i Borko Stefanović. Pritome, ne bi bilo neobično da se na čelo jednog takvog pokreta stavlja bivši visoki funkcioner etablirane partije „ekstremnog centra“.Primeri Oskara Lafontena u Nemačkoj i Žan-Luka Melanšona u Francuskoj govore nam da Srbija ne bi bila izolovan slučaj.

*Doktorand sociologije, urednik u regionalnom časopisu „Novi plamen”