158 или 159 боја дуге

Недавно објављен чланак у „Политици” „Срби развејани у 159 земаља света" побудио је велико интересовање. Коментари читалаца указали су на неколико важних аспеката: 1. ограниченост статистике и статистичких података, 2. нужност јасног дефинисања појмова, 3. постојање различитих проблема у друштву и нашем идентитету и 4.однос матице према дијаспори и vice versa.

Статистика може да покаже само оно што ми од ње хоћемо да нам покаже, тј. само они подаци које унесемо у формуле дају нам одређене резултате.Подаци које нисмо (не поседујемо их или не желимо да их унесемо) унели неће бити део крајње анализе. Стога свака статистичка анализа има своја ограничења која је неопходно изнети. Само неко ко се пријави Заводу за запошљавање биће укључен у податак о броју незапослених. Сви они који су без посла али се нису пријавили неће бити укључени у анализу. На исти начин и подаци о броју држављана Србије који живе ван граница земље подлежу овим ограничењима. Да ли узети податке страних статистичких завода или државе Србије? Да ли рачунати само прву генерацију исељеника или другу, трећу...? Да ли само са српским пасошем или са југословенским, пасошем Србије и Црне Горе (шта ако га нису заменили), пасошем нове „домовине" или...

Уједињене нације дефинишу „међународног исељеника као особу која живи дуже од годину дана у земљи другој од оне у којој се родио”. Дијаспора, са друге стране, шири је појам и укључује и наследнике исељеника који су рођени изван матице својих предака.

Свако истраживање има ограничења, али то не мора да умањи значај резултата. Међутим, неопходно је да се ограничења на почетку истраживања наведу, а појмови јасно дефинишу. Један читалац се запитао да ли Србе у региону (Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори пре свега) треба убрајати у исељенике.Али једно је бити исељеник, друго је бити конститутивни субјект једне државе. Последице неадекватног дефинисања могу имати дугорочне и драматичне последице. Закон о дијаспори и Србима у региону из 2009. у своме имену указује на ову разлику. Међутим, подаци на званичном сајту Министарства спољних послова нису рашчлањени на оне који представљају Србе у региону и оне који су мигранти у свету. Укупан број је процењен („никада попис овог становништва није вршен") на 4,5 милиона, од којих су милион и по држављани Србије (податак на сајту је из августа 2012). Према подацима Завода за статистику, у Србији живи 7.186.862 становника. Дакле, број оних који су „дијаспора и Срби у региону” за око 37 одсто је мањи од броја становника Србије!

Миграције нису нов феномен, али као и многи други, када се нешто догађа нама, у односу на исти процес који се догађао некоме другоме или некоме ко је живео стотинама година пре нас, осећамо га ближе и дубље. Отуда и оваква дефиниција рецесије и депресије: „Кад мој сусед изгуби посао –то је рецесија, кад га ја изгубим –то је депресија!” Тако је и са миграцијама на светском нивоу. Процеси миграција у свету нису се знатно променили, али с обзиром на драматичан пораст становништва укупан број људи који одлази „трбухом за крухом”, „да спасе живу главу” или у потрагу за новим знањима... данас је већи него у ранијим периодима. Укупан број миграната, према подацима УН, 2013. био је 232 милиона или 3,2 одсто од укупног броја људи у свету. Мigration Рolicy Институт нуди на свом сајту интерактивну мапу са подацима колико исељеника је напустило одређену земљу и куда су отишли, као и колико је усељеника дошло и одакле у поједину земљу. Подаци постоје и за Србију. Интересантно је поредити податке Србије и земаља у региону.

(http://www.migrationpolicy.org/programs/data-hub/maps-immigrants-and-emigrants-around-world)

Коментари читалаца на објављени текст у „Политици” могу послужити у социолошким и политиколошким истраживањима о перцепцији односа матице према дијаспори у душама дијаспоре. Дирљиво и драматично штиво за анализу а, надајмо се, и за конструктивније и активније делање.

Оно што статистика и квантитативна истраживања не могу да нам дају јесу приче људи и њихове срећне, а често мање срећне судбине и разлози одласка/останка и стварног постојања и тамо и овде, где год да је тамо – тамо, а овде – овде! Једна занимљива књига „The Other Hundred” („Других 100”) настала је од изабраних фотографија из 158 земаља света које преносе причу која се може осетити, препознати и запамтити. Можда нам приче саопштене и саслушане, о нама самима и нашим судбинама „и тамо и овде”, помогну да се боље разумемо и да надмудримо и статистику и политику!

*Професорка међународне економије, Универзитет Сарасота, Флорида