Како политичка очекивања подижу наталитет

На први поглед бесмислено питање – да ли би после уласка у ЕУ наталитет у Србији био повећан – није бесмислено ако упоредимо годишње стопе рађања у појединим земљама у транзицији.

Јер у свим бившим социјалистичким државама примљеним у ЕУ, неколико година после тог догађаја регистрован је пораст броја живорођења! Пораст није спектакуларан, али статистика га бележи, па остаје отворено питање откуд тај скок. У већини земаља које нису примљене у ЕУ током двехиљадитих година раста наталитета није било, па једно од могућих објашњења ове разлике треба тражити у ономе што демографи називају ,,очекивањем позитивних промена”.

Очекивање позитивних промена је, познато је, утицало и на пораст броја рађања у годинама непосредно после Другог светског рата. Претходно је довело до већег броја закључених бракова, што значи да су после 1945. доношене одлагане животне одлуке. Крајем четрдесетих, почетком педесетих година прошлог века зато имамо такозвани европски бејби-бум период.

Супротна кретања статистика бележи у источноевропским земљама после 1990, кад је почео неизвесни период транзиције. Број рађања се тада видно смањује, а рекордер ове осеке је становништво дотадашње Источне Немачке, које у размаку од само три године (1989-1992) смањује број живорођења са 199.000 на 88.000! Сличне промене бележи статистика Русије. Од око два милиона живорођења у 1990, ова велика земља већ 1993. доспева на свега 1,4 милиона. И Румунија од 370.000 у 1989. години, бележи 260.000 у 1992. Сличне промене забележене су и у другим земљама.

И Србија током деведесетих бележи пад броја рађања, а стопа наталитета је најнижа 1998, 1999. и 2000, у време ратног сукоба са НАТО-ом. Неколико година касније дошло је до благог пораста наталитета, што се такође може довести у везу са очекивањем позитивних друштвених промена после 5. октобра.

И у Русији је, после нестабилних деведесетих, почетком овог века стопа наталитета у порасту, што се објашњава променама у односу државе према породици, али и повратком политичке стабилности.

Поменуте промене не значе да број живорођења највише зависи од тренутних друштвених околности. Демографи упозоравају да је за укупну стопу наталитета важније то колико је у једном периоду оних који су у оптималном репродуктивном добу. Треба зато имати у виду чињеницу да су у првој деценији 21. века деца најмасовнијих генерација, рођених после Другог светског рата, доспела у године када се закључују бракови. Према овим тумачењима, зато је логично што у понекој од тих година статистика бележи нешто већи број унука оних који су рођени почетком педесетих.

Ипак, у неким земљама унука је више, а у некима не, и зато се указује на могући значај поменутог фактора ,,пријем у ЕУ”: у нама суседној Румунији, примљеној у Унију 2007. године, 2008. и 2009. бележимо по девет хиљада живорођења више него 2007. Бугарска, такође примљена 2007, неколико година раније има најниже стопе рађања у својој историји (мање од седамдесет хиљада), али је већ 2009. тај број премашио осамдесет хиљада. Слично је с Литванијом, Летонијом и Естонијом. У свакој од ових земаља, учлањених у ЕУ 2004, регистрован је пораст броја рађања од по неколико хиљада.

Насупрот томе, у ,,нечланици” Албанији, није забележен двогодишњи пораст броја рађања од 1990. до данас, у Молдавији, Македонији и Црној Гори такође, док је на простору бивше Југославије на којем су деведесетих година вођени ратови наталитет поготово био под великим утицајем укупне друштвене ситуације. Србија зато бележи (послератни) пораст броја рађања од 2001 до 2005, Хрватска је највише стопе природног прираштаја регистровала 1996. и 1997, док доступни подаци за БиХ (после 1995) показују да је и ова држава једино у периоду 1996-1998. имала више од 45.000 новорођених, да би од 2000. године тај број непрестано смањиван. Дакле, кад је о наталитету реч, већини балканских земаља није помогло то што су од 2000. у најбоље репродуктивне године доспела деца бејби-бум генерација рођених средином прошлог века.

Свему овоме додајмо и податке који се односе на Украјину. Од 1989. до 1995. у овој земљи је смањен годишњи број новорођења са седамсто хиљада на око пола милиона, али је у последњих десетак година, као и у Русији, наталитет у порасту. Питање је, међутим, колико ће ратна збивања опет вратити ову клацкалицу природног прираштаја назад, јер је 2014. у односу на претходну годину у Украјини регистровано смањење броја рађања са 504.000 на 466.000.

Демографа Горана Пенева питамо како коментарише ове трендове?

Он каже да подаци заиста упућују на то да у многим бившим социјалистичким земљама постоји одређена повезаност између повећања броја живорођења и пријема у ЕУ, али да треба бити врло обазрив ако је реч о доношењу генералних закључака. „Тачно је да су за многе позитивна очекивања подстицајна за доношење одлуке о склапању брака или проширењу породице, али тачно је и то да су се за многе бивше социјалистичке земље године пријема у ЕУ подударале са знатним побољшањем њихове економске ситуације”, истиче Пенев.

Ипак, повећање броја живорођења, које је било присутно у већини земаља у транзицији након њиховог приступања ЕУ, није било довољно да би се обим рађања вратио на предтранзициони ниво. То повећање није било довољно ни за достизање нивоа фертилитета који би обезбедио замену генерација, па ни за битније приближавање земљама ЕУ с највишим фертилитетом, попут Француске, Ирске и Велике Британије, или пак скандинавскихземаља.

Пенев каже да су за боље сагледавање повезаности кретања броја живорођења и пријема у ЕУ врло илустративна два међусобно врло различита примера. Први се односи на бившу Немачку Демократску Републику, која је својим присаједињењем СР Немачкој истовремено била и прва бивша социјалистичка земља која је примљена у ЕУ. То је било далеке 1990. године. Након тога, фертилитет не само да није повећан већ је практично био преполовљен и до данас је остао на врло ниском нивоу. Други је пример Русије, нечланице ЕУ која је данас с највишим нивоом фертилитета међу свим бившим чланицама тзв. Источног блока, али и земља у којој је у периоду после 2000. године остварен најбржи пораст фертилитета, а нарочито у последњих десетак година.

„Поменути подаци који се односе на све бивше европске социјалистичке земље само потврђују да је врло широка детерминистичка основа фертилитета. У конкретним случајевима, све је додатно усложњено и чиниоцима који утичу на кретање броја рађања на националном нивоу, међу којима су врло битни и неки чисто демографски фактори, као што су број и процентни удели лица у оптималној репродуктивној старости, одмаклост старења становништва, или пак кретање укупног броја становника”, каже Пенев.