Да ли је Србија прљава или чиста – питање је сад
Србија је урадила много на институционалном плану да би смањила загађење животне средине и контролисала отпад, повећала рециклажу, енергетску безбедност... Бар формално, тако стоје ствари. Усвојила је и стратегије: о одрживом развоју и коришћењу природних ресурса, о чистијој производњи, управљању отпадом... У области екологије многи прописи се примењују у пракси, инспекције делују на терену, и загађивачи се чак подвргавају процеасу по уобичајеним поступцима пред судом. Од 2009. примењују се и закони, попут Закона о интегрисаном спречавању и контроли загађења, Закона о заштити од буке у животној средини итд.
Међутим, о заштити животне средине у Србији веома је релевантно и виђење огромне већине грађана, које полази од оне познате: ако лаже коза... Дивље депоније и расути отпад, прљава и неефикасна енергетика, чак 51 одсто енергије добијене из најлошијег угља у Европи (учешће овог енергента у свету је око 30 процената), изливање токсичне јаловине из одлагалишта прерађене руде антимона рудника Столице...
За Србију, али и за свет, водотокови су посебан изазов. Када воде има превише, као што је то било прошле године, бујично загађење је утолико веће јер вода разноси и раствара нагомилани отпад из речица и канала, плавећи веће површине него у условима регулисане и одржаване водне инфраструктуре. Још само пре годину и по дана појавио се чувени проблем наводног цветања (лепог ли израза за тако прљав процес) многих језера пијаће воде по Србији. Убрзали су га суше, загађења, промена климе, а само привремено зауставила водом плавна 2014. Еколошки трошкови често долазе са закашњењем, али могу се смањити. То показују многобројни примери одрживог искоришћавања необновљивих ресурса као што су нафта и гас, под условом да се одговарајућа природна рента улаже у пораст продуктивности осталих фактора (инфраструктура, образовање, алтернативни извори обновљиве енергије). У Лазаревцу је у оно социјалистичко време функционисао фонд ренте из кога су алиментирани расходи за рекултивацију девастираног земљишта на коповима и за образовање стручњака посвећених заштити животне средине. Наравно, све је то престало чувених деведесетих година када се наводно бринуло о преживљавању, па је екологија „заборављена”. Формално је и укинута могућност еколошких фондова на локалу.
Слично се десило у јавним финансијама Републике Србије 2012. Приликом смене власти, неко је констатовао да је Фонд заштите животне средине злоупотребљаван (да ли само он), па је брже-боље укинут, а средства која су у сврху заштите животне средине припадала заједници од тада се уливају директно у буџет из кога их треба преусмеравати за неку еколошку инвестицију, вероватно по процени за све квалификованих министара финансија. И онда, по природи ствари, заштита животне средине се, у мору најургентнијих проблема фискалне консолидације, нашла на зачељу.
Систему заштите животне средине у Србији недостаје много тога, а пре свега то што још није систем. Такво уверење може се стећи готово у сваком сектору (загађење воде, ваздуха, третман отпада, екологизација енергетике…). Само део небриге може се приписати финансијским тешкоћама.
Продуктивне мере у овој области су добро познате и тестиране у свету. Неопходно је, најпре, примењивати еколошке законе у целини, а неприменљиве норме избацити из законске регулативе. Први услов за то јесте неселективна и недискриминаторска примена прописа. Потребно је, такође, у што већој мери, прећи на економске инструменте заштите животне средине, пре свега коришћењем начела „загађивач-корисник плаћа“. Еколошко образовање треба усагласити с праксом и принципима тог образовања у еколошки најсвеснијим земљама. Еколошка култура и информисање треба да постану саставни део свакидашњег живота на један далеко ефектнији и одговорнији начин. Међународна сарадња и регионални пројекти су од непроцењиве важности.
Професор Универзитета у Београду
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


