Da li je Srbija prljava ili čista – pitanje je sad

Srbija je uradila mnogo na institucionalnom planu da bi smanjila zagađenje životne sredine i kontrolisala otpad, povećala reciklažu, energetsku bezbednost... Bar formalno, tako stoje stvari. Usvojila je i strategije: o održivom razvoju i korišćenju prirodnih resursa, o čistijoj proizvodnji, upravljanju otpadom... U oblasti ekologije mnogi propisi se primenjuju u praksi, inspekcije deluju na terenu, i zagađivači se čak podvrgavaju proceasu po uobičajenim postupcima pred sudom. Od 2009. primenjuju se i zakoni, poput Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja, Zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini itd.

Međutim, o zaštiti životne sredine u Srbiji veoma je relevantno i viđenje ogromne većine građana, koje polazi od one poznate: ako laže koza... Divlje deponije i rasuti otpad, prljava i neefikasna energetika, čak 51 odsto energije dobijene iz najlošijeg uglja u Evropi (učešće ovog energenta u svetu je oko 30 procenata), izlivanje toksične jalovine iz odlagališta prerađene rude antimona rudnika Stolice...

Za Srbiju, ali i za svet, vodotokovi su poseban izazov. Kada vode ima previše, kao što je to bilo prošle godine, bujično zagađenje je utoliko veće jer voda raznosi i rastvara nagomilani otpad iz rečica i kanala, plaveći veće površine nego u uslovima regulisane i održavane vodne infrastrukture. Još samo pre godinu i po dana pojavio se čuveni problem navodnog cvetanja (lepog li izraza za tako prljav proces) mnogih jezera pijaće vode po Srbiji. Ubrzali su ga suše, zagađenja, promena klime, a samo privremeno zaustavila vodom plavna 2014. Ekološki troškovi često dolaze sa zakašnjenjem, ali mogu se smanjiti. To pokazuju mnogobrojni primeri održivog iskorišćavanja neobnovljivih resursa kao što su nafta i gas, pod uslovom da se odgovarajuća prirodna renta ulaže u porast produktivnosti ostalih faktora (infrastruktura, obrazovanje, alternativni izvori obnovljive energije). U Lazarevcu je u ono socijalističko vreme funkcionisao fond rente iz koga su alimentirani rashodi za rekultivaciju devastiranog zemljišta na kopovima i za obrazovanje stručnjaka posvećenih zaštiti životne sredine. Naravno, sve je to prestalo čuvenih devedesetih godina kada se navodno brinulo o preživljavanju, pa je ekologija „zaboravljena”. Formalno je i ukinuta mogućnost ekoloških fondova na lokalu.

Slično se desilo u javnim finansijama Republike Srbije 2012. Prilikom smene vlasti, neko je konstatovao da je Fond zaštite životne sredine zloupotrebljavan (da li samo on), pa je brže-bolje ukinut, a sredstva koja su u svrhu zaštite životne sredine pripadala zajednici od tada se ulivaju direktno u budžet iz koga ih treba preusmeravati za neku ekološku investiciju, verovatno po proceni za sve kvalifikovanih ministara finansija. I onda, po prirodi stvari, zaštita životne sredine se, u moru najurgentnijih problema fiskalne konsolidacije, našla na začelju.

Sistemu zaštite životne sredine u Srbiji nedostaje mnogo toga, a pre svega to što još nije sistem. Takvo uverenje može se steći gotovo u svakom sektoru (zagađenje vode, vazduha, tretman otpada, ekologizacija energetike…). Samo deo nebrige može se pripisati finansijskim teškoćama.

Produktivne mere u ovoj oblasti su dobro poznate i testirane u svetu. Neophodno je, najpre, primenjivati ekološke zakone u celini, a neprimenljive norme izbaciti iz zakonske regulative. Prvi uslov za to jeste neselektivna i nediskriminatorska primena propisa. Potrebno je, takođe, u što većoj meri, preći na ekonomske instrumente zaštite životne sredine, pre svega korišćenjem načela „zagađivač-korisnik plaća“. Ekološko obrazovanje treba usaglasiti s praksom i principima tog obrazovanja u ekološki najsvesnijim zemljama. Ekološka kultura i informisanje treba da postanu sastavni deo svakidašnjeg života na jedan daleko efektniji i odgovorniji način. Međunarodna saradnja i regionalni projekti su od neprocenjive važnosti.

Profesor Univerziteta u Beogradu