Јунаци нашег („петоминутног”) доба

Већ дуго се питам зашто се код нас тако много краде? Зашто толики нешто муљају? Зашто непрестано чујемo како је неко добио ово и оно да би урадио то и то? Због чега су реткост руководиоци и уопште они који се ни у шта и нигде не „уграђују“?

Док гледам те разне директорчиће и политичарчиће како се шепуре, у ушима ми спонтано забруји она позната песма „Бијелог дугмета”, по тексту сјајног Душка Трифуновића: „Шта би дао да си на мом мјесту само пет минута?!“ И у том питању већ je и одговор.

Зашто само пет минута? Чему та невероватна краткоћа трајања? Чему та „Држ’ – не дај!“ ситуација, да не кажем и политика?

Иако су наши људи већ на све и свашта огуглали, ипак се, кад неког поставе за директора, увек изнова сви изненаде, тако рећи запрепасте. Особа је обично толико неодговарајућа да изгледа као да су је неком космичком грешком извукли из лото-бубња или још пре покупили с неке вашарске томболе. Па и самом постављенику је ситуација тако необична и неприродна да од чуда само што не почне да персира самом себи. Ко би још у таквим околностима био толико луд па да верује да сав тај циркус може да траје дуже од пет минута!

Ето, догодило се, посрећило му се и сада ништа друго није важно – битно је само што боље искористити тих пет минута. Јер када прођу ти кратки, слатки и незаборавни минути власти – више неће бити ничега. Живот ће стати, као што је и пре тих пет минута стајао. Трајање (у смислу трајања дужег од фамозних пет минута) себи може да обезбеди само истинска вредност. А како се код нас већ подуже зацарила негативна селекција, многи наши руководећи кадрови добро знају да немају ни у себи ни изван себе ништа на шта би се у будућности могли ослонити и на шта би могли рачунати, осим онога што ће згрнути за својих лутријских пет минута.

Управо одатле извире то ревносно черупање свега што се очерупати може, та бескрајна приљежност у пуњењу сопственог џепа, чак и бескрупулозност у начинима згртања новца. Готово да би пристали све то да раде и пред камерама неког ријалити-шоуа. Јер њима се страховито жури да напуне толике празне бисаге, и то не само своје, већ и оне својих још нерођених, а већ новопечено богатих потомака. Међутим, мало-мало, па им читаво биће стресе онај панични повик кад нешто само што нам није исклизнуло из руку: „Држ’ – не дај!“ Тако их сурово ограничавају оних злокобних, непријатељских пет минута, спремних сваког трена да исцуре.

Kњижевница, уредник у Заводу за уџбенике