Junaci našeg („petominutnog”) doba

Već dugo se pitam zašto se kod nas tako mnogo krade? Zašto toliki nešto muljaju? Zašto neprestano čujemo kako je neko dobio ovo i ono da bi uradio to i to? Zbog čega su retkost rukovodioci i uopšte oni koji se ni u šta i nigde ne „ugrađuju“?

Dok gledam te razne direktorčiće i političarčiće kako se šepure, u ušima mi spontano zabruji ona poznata pesma „Bijelog dugmeta”, po tekstu sjajnog Duška Trifunovića: „Šta bi dao da si na mom mjestu samo pet minuta?!“ I u tom pitanju već je i odgovor.

Zašto samo pet minuta? Čemu ta neverovatna kratkoća trajanja? Čemu ta „Drž’ – ne daj!“ situacija, da ne kažem i politika?

Iako su naši ljudi već na sve i svašta oguglali, ipak se, kad nekog postave za direktora, uvek iznova svi iznenade, tako reći zaprepaste. Osoba je obično toliko neodgovarajuća da izgleda kao da su je nekom kosmičkom greškom izvukli iz loto-bubnja ili još pre pokupili s neke vašarske tombole. Pa i samom postavljeniku je situacija tako neobična i neprirodna da od čuda samo što ne počne da persira samom sebi. Ko bi još u takvim okolnostima bio toliko lud pa da veruje da sav taj cirkus može da traje duže od pet minuta!

Eto, dogodilo se, posrećilo mu se i sada ništa drugo nije važno – bitno je samo što bolje iskoristiti tih pet minuta. Jer kada prođu ti kratki, slatki i nezaboravni minuti vlasti – više neće biti ničega. Život će stati, kao što je i pre tih pet minuta stajao. Trajanje (u smislu trajanja dužeg od famoznih pet minuta) sebi može da obezbedi samo istinska vrednost. A kako se kod nas već poduže zacarila negativna selekcija, mnogi naši rukovodeći kadrovi dobro znaju da nemaju ni u sebi ni izvan sebe ništa na šta bi se u budućnosti mogli osloniti i na šta bi mogli računati, osim onoga što će zgrnuti za svojih lutrijskih pet minuta.

Upravo odatle izvire to revnosno čerupanje svega što se očerupati može, ta beskrajna prilježnost u punjenju sopstvenog džepa, čak i beskrupuloznost u načinima zgrtanja novca. Gotovo da bi pristali sve to da rade i pred kamerama nekog rijaliti-šoua. Jer njima se strahovito žuri da napune tolike prazne bisage, i to ne samo svoje, već i one svojih još nerođenih, a već novopečeno bogatih potomaka. Međutim, malo-malo, pa im čitavo biće strese onaj panični povik kad nešto samo što nam nije iskliznulo iz ruku: „Drž’ – ne daj!“ Tako ih surovo ograničavaju onih zlokobnih, neprijateljskih pet minuta, spremnih svakog trena da iscure.

Književnica, urednik u Zavodu za udžbenike