Не расту у стомаку, него у срцу

Усвајање је за поједину децу једини начин да стекну породицу, а за неке људе прилика да се остваре као родитељи. Усвојитељство у Србији има дугу традицију, с том разликом што је до пре 20 година оно било законски другачије регулисано него данас. Сада се користи модел по којем усвојитељи постају родитељи са свим правима и обавезама. Према бази података о усвајању, која се у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике води од 2006. године, у овом тренутку на усвојеника чека 725 усвојитеља који имају утврђену општу подобност. Од првог јануара ове године до данас било је 65 усвојења, а у поступку усвојења је тренутно око 150 девојчица и дечака.

Парови који би да усвоје дете о коме брине Центар за социјалну заштиту, и кад имају све потребне предуслове, у већини случајева су несигурни и заплашени причом да им предстоји мукотрпан пут за који су им неопходни брдо папира, челични живци и јака воља. У надлежном министарству то не демантују, јер по њиховом мишљењу цео процес усвајања није једноставан нити треба да буде олако схваћен, међутим, процедура је Породичним законом јасно дефинисана, тако да нема лутања.

Неки се тешко одлучују на овај корак јер у њима тиња трачак наде да ће дете „природно да се деси”. Проблем је што време потроши чекање, тако да се потенцијални усвојитељи углавном касно одлуче на овај племенити корак, већином у четрдесетим годинама, а имају и високе захтеве у односу на то какво би дете желели да усвоје (најчешће траже здраво, до две године старости, српске националности). Тако се дешава да не испуњавају неке од законских услова, пре свега кад је у питању разлика у годинама: она не сме да буде мања од 18, нити већа од 45 година у односу на дете.

О томе шта би све требало да ураде грађани заинтересовани за усвајање детета и коме да се обрате, разговарали смо са Весном Текић, психологом, самосталним саветником Министарства за рад и социјалну политику Републике Србије

1.  Ко је надлежан за поступак заснивања усвојења детета?

Према Породичном закону, надлежност има орган старатељства − Центар за социјални рад, који спроводи заштиту детета. Центри за социјални рад, у оквиру поверених послова из области породичне заштите, воде све појединачне поступке, од утврђивања опште подобности детета за усвојење као и будућих усвојитеља (парова и појединаца), избора потенцијалних усвојитеља за конкретно дете, доношења решење о упућивању детета на период узајамног прилагођавања у породици потенцијалних усвојитеља, па до праћења успешности прилагођавања. Најзад, центри доносе решење о заснивању усвојења.

2. Како се евидентирају потенцијални усвојитељи и усвојеници?

На националном нивоу се води база података о усвојењу – Јединствени лични регистар усвојења. Њега по закону води надлежно министарство и брине се за ажурност регистра и доступност података о свим потенцијалним усвојитељима за центре за социјални рад. Министарство, као централни орган, према међународној Конвенцији о заштити деце и сарадњи у области међународног усвојења, координира свим поступцима међународних усвојења деце из Србије, јер је за њих потребна сагласност министра надлежног за породичну заштиту.

3. Ко све може да усвоји дете и под којим условима?

 Према одредбама Породичног закона, усвојити дете могу пре свега парови, брачни или ванбрачни, јер се то сматра најбољим по дете. Само под изузетним и посебно оправданим околностима, које проистичу из процене потреба и најбољег интереса конкретног детета, малишана може усвојити и неко ко живи сам, уз претходну сагласност министра надлежног за породичну заштиту, у складу са чланом 101 Породичног закона. У Србији нису по закону могући геј бракови или регистроване заједнице, па се као такви не појављују као потенцијални усвојитељи.

Странац може да усвоји дете у Србији само под условом да за тог малишана у разумном року (најдуже годину дана од момента уношења у регистар) није било могуће изабрати усвојитеље међу домаћима држављанима и да је министар надлежан за породичну заштиту дао дозволу у складу са чланом 103, став 2 Породичног закона.

4. Који су све мотиви за усвајање деце?

У основи, пожељни су алтруистички мотиви − да усвојитељ даје негу, љубав и бригу детету, помогне му у одрастању... Код потенцијалних усвојитеља домаћих држављана, који су у већини (према подацима из Јединственог личног регистра), то су особе без сопствене деце које желе да се остваре као родитељи и буду успешни у тој улози, која је високо вреднована у друштву. Страни усвојитељи су чешће парови који имају биолошку или усвојену децу, али хтели би да још неком детету пруже породицу. За разлику од наших држављана, они се чешће опредељују за усвојење деце са сметњама у развоју или другим проблемима. Домаћи нису спремни на то и примери усвојења ове деце су врло, врло ретки.

5. Шта нам можете рећи о усвојеницима?

Усвојеници су деца различитог узраста и карактеристика, за коју је током њихове заштите у надлежним центрима за социјални рад утврђено да су трајно лишена родитељског и породичног старања. За њих је спроведен поступак утврђивања опште подобности за усвојење. По закону, усвојење је могуће од навршена три месеца, до 18. године.

6. Како се и где одређује подобност усвојитеља?

 Поступак утврђивања опште подобности за усвојење детета у надлежном центру за социјални рад спроводе стручњаци органа старатељства. Поред контроле јавних исправа које се подносе, и преко које проверавају испуњеност законских услова, они процењују лична својства и мотивацију усвојитеља, утврђују услове у породици и спроводе такозвани програм припреме будућих усвојитеља. Кроз тај програм нуде им одређена знања и вештине потребне за усвојење детета, али и процењују њихово разумевање родитељске улоге и припремљеност за усвојење.

7. Колико траје процедура усвајања детета?

Поступак треба да траје 60 дана од подношења захтева, али се дешава да траје дуже уколико се програм припреме и обуке будућих усвојитеља реализује у групном раду.

Дешава се, наравно, да усвојитељи на крају не успеју у намери, или да сами одустану након што су стекли општу подобност за усвојење детета, из различитих разлога.

Сваки случај је прича за себе. Деци која чекају на усвојитеље али својим личним карактеристикама (порекло, узраст, развој) не одговарају очекивањима већине – тешко је наћи дом.

8. Могу ли усвојитељи да бирају дете, има ли и оно право да се изјасни?

Усвојитељи не могу да бирају децу, нити је то суштина усвојења, они могу да се изјасне које особине детета су за њих прихватљиве, а које нису. По закону, дете своју сагласност за усвојење даје када наврши десет година живота.

9. Кад и да ли детету саопштити да је усвојено, да ли је то обавеза усвојитеља?

Усвојење треба да буде одмах уобичајена реч у породици која је усвојила дете, јер се њоме само описује детету како је до односа између њега и родитеља дошло. Објашњење односа прилагођава се узрасту и когнитивним капацитетима детета и прича се понавља када год и колико год је детету потребно. Сасвим мала деца подједнако не разумеју ни шта је усвајање, ни да их је неко биолошки родио.

10. Шта се дешава ако су живи родитељи детета?

Велики број родитеља деце која иду на усвојење јесу живи, заправо највећи број. Међутим, то су особе које нису вршиле родитељско право или су га злоупотребиле, тако што су напустиле, занемаривале или злостављале децу. Неки од родитеља су искористили законску могућност и дали су своју сагласност за усвојење детета јер су проценили да не могу или не желе да се брину о детету. Заснивањем усвојења губе се сва права родитеља према детету и детета према родитељима.

Славица Берић

-----------------------------------------

Славни усвојитељи

Многе познате личности одлучиле су се да усвоје малишане без родитељског старања.

Најпознатија на нашим просторима је Есма Реџепова, мајка 47 синова и једне ћерке, мада није имала своје биолошке деце. Један од наших најуспешнијих кошаркаша Владе Дивац са супругом Снежаном је 1999. године из дома у Звечанској усвојио девојчицу Петру.Црногорски певач Сергеј Ћетковић је 2010. године усвојио ћеркицу из Дома за незбринуту децу у Бијелој, а две године касније још једну девојчицу. И неке холивудске звезде показале су да, сем велике славе и великих хонорара, имају и велико срце: глумачки пар Том Круз и Никол Кидман, у то време и брачни пар, 1993. је усвојио девојчицу Изабел, а две године касније дечака Конора.Анђелина Џоли и Бред Пит, поред своје троје деце, 2002. године су усвојили седмомесечног Медокса из Камбоџе, три године касније у породицу је стигла шестомесечна Захара из Етиопије, а 2007. и трогодишњи Пакс Тијен из Вијетнама.

Краљица попа Мадона 2008. године усвојила је Дејвида Банда из Малавија, а већ следеће године вратила се у исту земљу како би усвојила и девојчицу Мерси. Позната глумица Шерон Стон у последњих 11 година усвојила је три дечака.

-----------------------------------------

Љубав без разлике

Доста је примера да они који усвоје дете с временом добију и сопствено биолошко потомство, али, како тврде, међу њима разлике нема, јер и она која нису расла у стомаку – расту у срцу. О томе сведочи и Лука, данас отац две девојчице, који с пуно љубави прича о жени која га је подигла, истичући да је родитељ онај који те је отхранио и васпитао, а не онај који те је на свет донео. Он је имао прилику да упозна биолошку мајку, која га је још у пеленама оставила, у соби у којој је живела као подстанар, и отишла у Немачку. Прихватила га је и усвојила станодавка, поред своје двоје деце, не правећи између њих разлику. Једног дана се мајка појавила решена да сину парама надокнади љубав. „Она је за мене била и остала странкиња”, каже Лука, који је, додаје, захваљујући својим родитељима завршио школу и оспособљен је да новац може и сам да заради.

-----------------------------------------

Нови дом у иностранству

Нови дом у иностранству у последњих десетак година пронашло је око 100 малишана из Србије, већина са здравственим недостатком. Реч је о усвојитељима из високоразвијених земаља као што су Шведска, САД и Француска, у којима постоји велики степен подршке за децу са тешким здравственим проблемима или заостатком у развоју.

-----------------------------------------

Калина, „усвојена” унука

Славица (66) и Стеван (65) Живковић из Инђије готово три године имају усвојену унуку Калину. Калина има 10 година и завршила је трећи разред основне школе. „У нашим дугим животима доста тога лепог смо доживели, али ово је ипак нешто најлепше што нам се могло догодити”, са поносом истиче деда Стеван. Идеја о усвајању унуке родила се пре десетак година. „У једној продавници смо угледали веселу девојчицу очаравајућег осмеха у друштву њене мајке, пришли смо јој као омађијани и упитали да ли жели да нам буде унука, убеђујући је – шта те брига ако имаш троје баба и деда, добићеш више поклона”, препричава Славица. Из разговора са мајком Јасмином сазнали су да девојчица готово да нема бабу и деду, јер су мајчини родитељи умрли, а очеви живе у иностранству и Калину ретко виђају. Споразум је брзо постигнут – али не и озваничен, јер према српским законима могу да се усвајају деца, али не и унуци. То, међутим, Живковићима не смета, а подржао их је и син Бојан, који живи и ради у Америци – још није ожењен и нема деце.