До 16. године наши не заостају за Европом

Спортско друштво Црвена звезда прославило је у марту седам деценија од свог оснивања, а у ово доба 1945. године већ је увелико радила и њена секција за спортове на води. Пливачки клуб је то недавно обележио међународним такмичењем.

О 70 година пливања у Црвеној звезди сведочи и награда за животно дело коју је њено спортско друштво доделило пливачком тренеру Александру Шканати (Београд, 22. септембар 1951). Захваљујући његовом раду настало је 1.200 шампиона, 2.300 медаља и 553 национална рекорда.

Шканата не говори пуно о себи. Често га разговор понесе, те највише прича о својим ученицима, садашњим и бившим, а и онима који ће тек да дођу.

Откуд толика посвећеност пливању?

Родитељи су ми били пливачи. Отац Борис је био и освајач медаље на Европском првенству, а мајка Душица Николић првакиња Југославије. Почео сам да пливам у Партизану, у којем је био и мој отац. Био сам талентован, али сам морао да прекинем у 16. години због урођене мане, због које сам чак и оперисан у Лондону.

И остали сте у том спорту?

То је безгранична љубав. Чим сам дипломирао на Факултету за физичку културу, позвала ме је Црвена звезда. Дала ми је шансу и прихватио сам. Није ми било лако да опстанем 39 година. У време највеће кризе ми је помагао стриц Крсто, филмски режисер. Ипак, ни под каквим невољама на презиме које носим никада није пала никаква мрља.

Шта Вас сада задржава у пливању?

Деца. Њихов жагор и кораци на базену. Своју мисију видим у томе да их научим да имају радне навике, да све у животу раде срцем... Таленат за пливање испливаће на површину, али сви треба да буду спремни за живот. Сви су завршили студије, а седморо су доктори наука. Знам пролазна времена свих мојих пливача и многи ми и дан-данас честитају Нову годину. На тај мој рад ме је недавно подсетио и Сплићанин Миро Жеравица, сада главни тренер у Немачкој.

Шта може да се очекује од наших пливача?

Сви се поносимо Стјепановићем, раније Чавићем, али они нису то постали овде. Њима свака част што су пливали за Србију, али шта је с пливањем код нас? Имамо сада неколико пливача и пливачица за које тврдим да могу да освоје олимпијске медаље 2020. До 16. године наши су равноправни са онима из Европе, а после почну да заостају, јер немају услове као њихови ривали.

Шта им недостаје?

Жеравица, рецимо, има кључеве од четири базена у Берлину на које са својих седам пливача може да оде у било које доба дана и ноћи да тренира. У Београду имамо проблем да добијемо стазу за пливање, а камоли базен. Кад сам био у Колорадо Спрингсу, видео сам коморе у којима се плива у месту, али у вртложним струјама. У другом базену кад се притисне дугме испливају два дресирана делфина да би настао осећај гибања воде.

Животиње се користе на тренингу?

На Универзитету „Ломоносов” у Москви професор Иванов ме је питао да ли знам зашто је Карелин најбољи на свету. Запањио се кад сам одговорио да је то зато што су му нашли мечку за спаринг-партнера. Она је, разуме се, била дресирана, подсечене су јој канџе и имала је 400 килограма. И после тренирања од шест до осам сати с њом није му тешко да рвача од 100 кила баца као хемијску оловку.

Можемо ли без дресуре?

Ово је само пример колико се далеко, и то одавно, отишло у свету. Нашим пливачима за Олимпијске игре 2020. потребни су: пливање четири сата дневно, заједничке припреме 90 дана годишње и одлазак на три јака међународна пливачка митинга. Зар то не може да се обезбеди?! Заостајемо зато што наша деца немају подршку.

У неким спортовима смо, ипак, веома успешни?

Не може пливање без базена, без топле воде. Радио сам и у кошарци. Александар Николић ме је позвао у Сплит да три месеца радим код Божидара Маљковића, па ми је чак предлагао да се потпуно пребацим у тај спорт. Душан Ивковић је био изненађен кад је чуо од неких кошаркаша, који су брзо напредовали, да сам их ја спремао. С њим сам био у Сеулу на Олимпијским играма 1988. Радио сам с Драженом Петровићем кад је био у Београду у војсци, јер ме је замолио Зоран Славнић, који му је био тренер. Имао сам дара, али је то много стресан посао, који може да остави озбиљне последице на здравље. Та плејада великих кошаркашких тренера доста је била похабана. И сад неки млађи од њих имају тикове... Нисам хтео то себи да дозволим.

Шта Вам значи награда Спортског друштва Црвена звезда?

То је велико признање за дугогодишњи труд и не може речима да се искаже. За то дугујем захвалност и онима који су ме учили и онима с којима сам сарађивао и сарађујем.

Звезда и пливање?

Од 2007. до 2010. наш пливачки клуб је био „замрзнут” због немогућности да тренира, јер смо због реконструкције „Мушкатировића” остали без базена. Захваљујући Бранку Ковачевићу, легенди Кошаркашког клуба Црвена звезда, омогућено нам је да тренирамо на Старом Дифу. Почели смо с три-четири пливача пионира, а сада их имамо 180. Има и веома даровитих.

Шта децу привлачи у пливању?

Наша је база врло мала. Много је деце коју родитељи доводе због неког деформитета кичменог стуба, равних табана и неког сличног здравственог проблема. Друга би ствар била да је, на пример, као у Словенији, пливање обавезно у прва четири разреда основне школе. Онда може да се обави права, ригорозна селекција. Да се види какви су му били родитељи, деда, баба, па шаке, стопала, распон руку, дужина натколенице, скочни зглоб, колено... Све су то параметри који могу да укажу на врхунске могућности, а искусан, стручан тренер онда процени ко може да буде врхунски спортиста и својим потписом треба да гарантује да ће тај пројекат да успе. Онда је на потезу држава. Румунија може да има тренажни центар за пливање, атлетику и гимнастику, а ми не можемо?! Мађари нису богом дани за пливање, али њихов буџет је 15 милиона евра, а наш 440.000. И још смо укинули финансирање пливачких кампова.

Шта може нови председник Пливачког савеза Србије Дробац?

Ако је неко крив у савезу због нечега, тај и треба да буде кажњен, а не деца. Нови председник треба да да све од себе да држава већ од следеће године финансира дечје пливачке кампове. Али ништа неће моћи да постигне сам. Треба да окупи добар тим око себе.

Иван Цветковић