Постсовјетско „замрзавање“

Чеченија, Грузија са Јужном Осетијом, Абхазијом и Аџаријом, Азербејџан и Јерменија са Нагорно Карабахом... све су то бивше републике или аутономне покрајине у оквиру СССР-а које су распадом велике државе покушале да пронађу сопствену будућност. За сада, углавном, без много среће. Живот на Кавказу и данас је сиротињски, тежак и – опасан.

Ако би се тражио епицентар сепаратизма у оквирима велике руске империје, република Чеченија би, без сумње, била на првом месту. Устанци Чечена, скоро по правилу, увек су се дешавали када је империји ишло лоше – од Руско-турског рата 1877–1878, руских револуција 1905. и 1917, па до ратне 1940.

Распад СССР-а 1991. означио је стварање новог покрета за независност, такозваног Чеченског националног конгреса. Суштина сукоба лежала је у чињеници да власти у Москви нису желеле да Чеченији признају статус независног ентитета какав су добиле републике на Балтику, поједине у централној Азији, или на Кавказу, попут суседне Грузије. Чеченија је увек третирана као део заједничке државе. У стварности, проблем је био у томе што је ова република представља изузетно важно чвориште нафтовода изграђених у совјетска времена, чији би губитак значајно уздрмао економску стабилност Русије.

Први чеченски рат, вођен од 1994. до 1996, и у којем је, према неким проценама, изгинуло око 35.000 људи, представљао је прави кошмар за целу Русију. И поред несумњиве војне надмоћи, руска армија није успела да успостави контролу над целом територијом републике, посебно њеним планинским деловима. Али борба за независност убрзо је склизнула у најгору врсту тероризма. Група Чечена предвођена Шамиљом Басајевом упала је 14. јуна 1995. у болницу у граду Буђеновску, у суседном Ставропољском крају, и заробила око 1.800 особа, лекара, болесника, трудница, па чак и тек рођених беба. Резултат ове акције био је: убијених 105 цивила и 14 полицајаца и 160 уништених зграда. Рат је настављен, а примирје наступило тек 1996. Коначан мир у већ потпуно девастираној земљи потписан је наредне године када су одржани и избори за председника.

Треба рећи да је после првог рата Чеченија, де факто, обезбедила жељену независност. Функције власти пренете су на локалне органе, почела је обнова... Административна везаност за Москву сведена је не најмању могућу меру. Али уместо повратка мира уследила је серија убистава, отмица и терористичких акција које су шокирале свет. Бомбашки напади на велике стамбене објекте у Москви и другим градовима у којима је изгинуло на стотине недужних цивила покренули су у августу 1999. Други чеченски рат.

Овога пута руска армија била је одлучнија и велике борбе окончане су већ у фебруару 2000. заузимањем чеченске престонице Грозног. Актуелни председник Рамзан Кадиров данас је један од најлојалнијих сарадника Кремља.

Судбина отцепљених грузијских република Абхазије и Јужне Осетије била је једнако трагична, али решење за њихов статус још није пронађено.

(/slika2)Грузија је 17. марта 1991. бојкотовала референдум о обнови СССР-а. У Абхазији, међутим, већина негрузијског становништва одлучила је другачије. У фебруару 1992. тадашње Војно веће, које је управљало Грузијом, одлучује да статус републике врати на време пред 1921. годину. Абхази су ту одлуку схватили као право да и они поврате сопствени статус који су тада имали и проглашавају независност од Грузије. Ово је био прави увод у рат у којем су на страну Абхаза стали Черкези, Чечени, Козаци, Осети, Руси... Резултат је био поразан: на хиљаде људи је погинуло, још више их је нестало, а Абхазију је главом без обзира напустило око 250.000 Грузијаца. Контакти са званичним Тбилисијем потпуно су прекинути. Од тада Абхазија функционише као непризната независна држава која се у свом деловању потпуно ослања на Руску Федерацију, што је, између осталог, потврђено и референдумом из 1999.

Јужна Осетија прошла је сличан пут. Статус аутономне области у оквиру Грузије добила је 1922. и мада су овдашњем становништву као службени језици наметани руски и грузијски, изразитијих тензија на националном плану није било. Распад Совјетског Савеза и овде је одиграо кључну улогу. На референдуму одржаном 10. новембра 1989. народ је одлучио да се Јужна и Северна Осетија удруже у јединствену републику у оквиру Руске Федерације. Реакција Тбилисија била је муњевита – укинута је аутономија Јужне Осетије, а новине и демонстрације су забрањени. 

Све поменуто водило је у неизбежан рат који је избио крајем 1991. Најмање хиљаду Осетина је погинуло, а око 100.000 их је напустило домове и потражило уточиште међу сабраћом у Северној Осетији, као и 25.000 Грузијаца који су морали да беже у своју матичну републику. Како не би дошла у отворени сукоб са Русијом, Грузија је 1992. прихватила примирје које је потрајало до средине 2004. када је поново избило насиље. Срећом, не великог интензитета. Од тада се Јужна Осетија и Грузија стално налазе на ивици сукоба, али се примирје ипак некако одржава захваљујући, пре свега, заједничким мировним снагама које су распоређене на најкритичнијим тачкама.

Многи аналитичари склони су да упорно инсистирање САД на независности Косова и Метохије везују управо за дешавања на Кавказу. По њима, насилно решавање косовског проблема могло би да представља „удицу” на коју би могла да се упеца и Русија признавањем независности Јужне Осетије, Абхазије, Придњестровља или Нагорно Карабаха, чиме би унутар сопствених граница пробудила бројне тренутно „успаване“ сепаратизме.

Недавна изјава шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова – да Москва неће чинити исхитрене потезе – о томе најбоље сведочи. Уосталом, за Русију такав чин и није од кључног значаја. Њен утицај на просторима „замрзнутих конфликата“ толико је јак да би само признање независности више имало симболичан карактер него озбиљну корист.