Песник традиције и језика

Уручењем награде „Јефимијин вез”, песнику Гојку Ђогу, у порти манастира Љубостиња, завршена је 28. Културно-духовна манифестација „Јефимијини дани”, која је у Трстенику отворена 16. јуна.

Жири, који је радио у саставу: Милош Петровић, Живорад Недељковић и Александар Б. Лаковић (председник), донео је одлуку да се награда „Јефимијин вез” додели Ђогу за књигу песама „Грана од облака” (изабране и нове песме), коју је објавио „Орфеус” из Новог Сада. Песник Гојко Ђого, широј јавности познатији као прва и једина песничка жртва завршне четвртине 20. века, каже се у образложењу жирија, јесте и песник критичке књижевности, која је била моћан, аутентичан и убедљив, оправдан одговор на покушај идеологизације наших књижевних и уопште културних простора. Уз то Ђого је песник традиције и језика, песник асоцијација и медитација, којима одсликава свет око себе и себе неснађеног у стварности која то није. Песник се никако није могао привићи на лаж, завист, превару, привид, ништење моралних вредности, који су били супротност ономе чему је он тежио.

Наше средњовековно духовно песништво, иако има превасходно сакралну функцију, истакао је у свом слову Гојко Ђого, има и високу књижевноуметничку вредност; то је наша стара песничка баштина, ми друге писане, световне поезије, у оно време, готово да нисмо ни имали, или она није сачувана.

Јефимијин вез позлаћеном сребрном жицом на црвеној свили покрова за ћивот са моштима светог кнеза Лазара, као и њено: Мољење Господу Исусу Христу, извезено на завеси за хиландарске царске двери, или њена мајчинска: Туга за младенцем Угљешом, исписана на сребрној иконици Богородице са Христом, у којима Црна Госпа „плаче певајући”, златне су странице велике песмарице која започиње са Савином „Службом светом Симеону”, и коју више од осам векова дописују српски песници.

Ми можемо само претпоставити како су читана Јефимијина везена и рукописана „приношенија”, молитве, похвале и плачеви, ако их је било још, поред ових што су као артефакти допрли до нас. Судећи према доследном поштовању жанровских и реторичких правила, мелодији и ритму казивања, могло би се веровати да ово нису биле једине њене умотворине и рукотворине. Изванредно познавање занатске вештине веза, зацело, није био најскупљи дар ове самотнице. Чињеница да је њена „Похвала кнезу Лазару”, како је утврдио Лазар Мирковић, писана тринаест година после Косовске битке, и унета у Службу кнезу Лазару, чији се култ врло брзо ширио у народу и цркви, сугерише да је Јефимија, већ у то време, могла бити песникиња на гласу. Такву песничку привилегију, у култури која је већ имала блиставу двовековну традицију у овој врсти духовног стваралаштва, закључује Ђого, требало је заслужити.

Верољуб Вукашиновић, председник Организационог одбора „Јефимијиних дана”, замољен да оцени овогодишњу манифестацију, рекао је: „Одбор манифестације се определио за висок ниво уметничких и духовних садржаја овогодишњих „Јефимијиних дана” који се одржавају у знаку обележавања 610 година од смрти кнегиње Милице. Њој је посвећен зборник радова „Кнегиња Милица – монахиња Јевгенија и њено доба”, као и беседа проф. др Миодрага Радовића из Новог Сада, у оквиру свечане академије под називом „Од рода светла и славна”. Кроз „Песничка приношења”, доделу награде „Јефимијин вез” песнику Гојку Ђогу и сусрет са песником и преводиоцем из Јерменије Бабкеном Симоњаном „Јефимијини дани” јединствени су спој савремене поезије и средњевековног песништва из кога, као драгуљ, светли Јефимијина „Похвала светом кнезу Лазару”, извезена у манастиру Љубостињи, где се традиционално и одржава централни програм манифестације под називом „Јефимији у част”.

Иначе, „Јефимијини дани” отворени су у Ликовном салону Дома културе у Трстенику постхумном изложбом слика и цртежа академске сликарке Невенке Рајковић и концертом музичког састава „Дуо модерато”. У својој беседи, Мирослав Алексић, председник општине Трстеник, између осталог, казао је: „Дела која су за српску државу учиниле Јефимија и Милица, не смемо заборавити, посебно ми који живимо у Трстенику, јер су ове две храбре и часне жене, након смрти Лазара, а у најтежим тренуцима за Србе и Србију управљале земљом. Кроз сећање на Јефимију и Милицу сећамо се и учимо о Србији, Косову и о себи. Да бисмо данас знали куда идемо и шта желимо, морамо, пре свега, да знамо ко смо и где су нам корени. Да бисмо доносили одлуке о будућности  Косова, морамо да се присетимо прошлости ове свете земље у којој су велику улогу имале Јефимија и Милица”.

Посебну пажњу изазвало је гостовање др Бабкена Симоњана, јерменског песника, есејисте, преводиоца, професора Универзитета и почасног конзула Републике Србије у Републици Јерменији који је, поред дела најзначајних српских песника и писаца, на јерменски језик превео и дела Јефимије Мрњавчевић. У делу програма „Песничка приношења“, учествовали су: Иван Негришорац, Селимир Радуловић, Милица Јефтимијевић Лилић, Сунчица Денић, Мирослав Цера Михајловић, Живорад Недељковић и Бабкен Симоњан.

„Овакви сусрети и књижевне вечери обогаћују српско-јерменско пријатељство и пружају прилику да људи нешто више сазнају и о Јерменима и о Србима. Управо због тога сам прихватио позив да будем гост Трстеника и обиђем свето место где се упокојила монахиња Јефимија, чију сам чудесну песму 'Похвалу кнезу Лазару', пре петнаест година, превео на јерменски језик”, рекао је Бабкен Симоњан.