Алтернативни искорак

"Парламентарна историја Корете" је експериментално и интердисциплинарно дело које се опире могућности прецизније категоризације али, свакако, припада пространом и хетерогеном пољу постдрамског театра. У погледу форме (тотална фрагментарност текста, понављање, симултаност извођења) и концепта (преиспитивање значења времена и простора извођења, допуштање публици да сама "монтира" призоре, итд), представа је донекле референтна раду уметника попут Елке Ланг, Мајка Персона, Јана Ловерса, или групе "Forced Entertainment".

Текстуалну базу представе чини двадесет краћих текстова Војислава Клачара, строго формалних, хладних и безлично датих информација о друштвеном уређењу замишљене државе Корете, статистичких података о низу политичких партија и њиховим успесима на изборима, итд. Ове текстове у представи изговара двадесет различитих глумаца (дванаест мушкараца и осам жена), понављајући их непрестано, повремено – са дужим паузама, или само једном, током једночасовне представе при чему гледалац сам бира испред ког ће се извођача зауставити. Сви глумци су исто обучени, у црна одела, а смештени су у скучене беле преграде (сценографија и костим Војислав Клачар). Сви су фиксирани у идентичним телесним позама, говоре маркантно и механички, подсећајући на безличне водитеље телевизијских дневника.

Ипак, у њиховим наступима постоје разлике: од жестоког и наглашено самоувереног изговарања текста (Милош Тимотијевић, Владислава Ђорђевић), преко сталоженог и прецизног (Ана Софреновић), врло замишљеног и незаинтерeсованог (Милош Влалукин), до сасвим успореног и умртвљеног говора (Никола Вујовић). Глумци су врло изражајни и када ништа не говоре, јер њихова марионетска окамењеност ствара узбудљиву и препознатљиву слику орвеловског или матриксовског друштва. Са друге стране, гледалац је у шетњи кроз овај суманути корзо бомбардован низом гласова који истовремено понављају гомилу замарајућих информација о политичком животу Корете. У овој какофонији бесмислене једноличности, опсесија политиком се јасно указује као застрашујуће апокалиптични кошмар.

Представа "Парламентарна историја Корете" редитеља Влатка Илића је значајна на формалном плану јер истражује функције сценског времена и простора, однос између текста и његовог извођења, односа публике према сценском времену и простору, извођачима. Као таква је битна у контексту српске уметничке продукције, базично дефинисане традиционалистичким погледима, јер овакви алтернативни искораци подстичу померање формалних граница извођачких уметности.