Штеловање међународног права

Ако се детаљно анализира историја међународних односа ту уопште не мањка кршења Повеље Уједињених нација и осталих норми и аката, које чине међународно право. Штавише, велике силе су често саме или уз подршку других мањих држава кршиле бројна међународна правила игре установљена после Другог светског рата.

Не само што су без одобрења Савета безбедности започињане војне интервенције (што је Србија добро осетила на својој кожи), већ је чак својевремено пронађен начин и да се избегне противљење неке сталне чланице највишег тела УН. Тако су педесетих година западне силе, суочене у Савету безбедности са ветом Совјетског Савеза око начина успостављања мира у Северној Кореји, издејствовале у Генералној скупштини УН Резолуцију 337, познатију као Резолуција „Уједињени за мир”.

Овим документом Генерална скупштина је овластила саму себе да може да одлучује у ситуацији када је Савет безбедности у блокади око питања агресије и успостављања мира. Тако је већина чланица УН, међу којима и тадашња Југославија, донела резолуцију којом је директно прекршена Повеља УН, али је ово штеловање међународног права омогућило војну интервенцију на Кореју, под комадном америчког генерала Мекартура.

Ипак, према мишљењу Андреа Нолкемпера, професора међународног јавног права Универзитета у Амстердаму, правила међународног права о независности нових држава су једноставна.

„Националне групације, као што су Албанци са Косова имају право на самоопредељење. То значи да одлучују о својој судбини и да могу да одређују такве ствари као што је образовање, култура и вера. Међутим, међународни правни поредак не даје право Косоварима да се једнострано, што ће рећи без пристанка Србије, одвоје и објаве независност. Право самоопредељења се мора вршити унутар постојећих граница Србије”, објашњава професор Нолкемпер у тексту за утицајни холандски дневник „НРЦ Ханделсблад”.

Један од најважнијих аргумената присталица независности Косова је етничко чишћење из 1999. „Овај аргумент превиђа садашњу политичку стварност. Данашња Србија није више она из 1999. године. Садашњи Устав Србије признаје Косову далекосежну аутономију. Садашње српско руководство се отворило према Европи и тиме победило на недавним изборима”, пише Андре Нолкемпер.

Само у Европи има неколико покрета за независност, који воде борбу много дуже него косовски Албанци. Најпознатији је баскијски, који настоји да одвоји покрајину Баскију од Шпаније, при чему ова држава Европске уније има сличне захтеве и из своје најразвијеније покрајине – Каталоније. Оваква ситуација је узрок изјавама шпанских власти да неће одмах признати независно Косово, што није случај са њиховим комшијама Французима, иако се бомбашки напади Националног фронта за ослобађање Корзике све чешће појављују у вестима.

Премда су утихнули отворени сукоби у Северној Ирској, у Великој Британији и даље постоје тежње за отцепљењем одређених територија и то не само међу Ирцима, већ и међу Шкотима и Велшанима. Проблем са различитим тежњама народа у једној држави брине и Белгију у којој политички представници Фламанаца и Валонаца никако да се договоре и сарађују.

На Старом континенту међу областима које теже независности помињу се и Јужни Тирол у Италији и Оландска острва у Финској, а посебан проблем је острвска држава Кипар, где су после стицања независности од британске круне заједно живели Грци и Турци. Међутим, „турска република северни Кипар” прогласила је у прошлом веку независност, коју признаје једино Турска, тако да је ово острво већ дуго подељено. Турска, с друге стране, противи се давању државности Курдима, којих има више од 25 милиона и живе расејани у Турској, Ираку, Ирану и Сирији а у сталној тежњи да створе своју државу – Курдистан.

(/slika2)Руском противљењу једностраном проглашењу независности Косова сагласне су и Кина и Индија, које такође имају неколико региона с тежњама за отцепљењем. Независност од Кине траже Тајван, Тибет, али и Синђијанг, област на западу најмногољудније државе у којој живи муслиманско становништво. Највећа област са још нерешеним сукобима у Индији је Кашмир, док на другом крају земље делује Уједињени фронт за ослобађање Асама, чији чланови желе да оснују државу.

Ипак, „тамилски тигрови” на северу Шри Ланке већ скоро тридесет година воде борбу против владе у жељи да оснују самосталну државу Тамилски Елам, при чему је погинуло више од 65.000 људи.

Док је на северноамеричком континенту борба Квебечана за одвајањем од Канаде осујећена на демократски начин – неуспешним референдумима, индепендистички покрети у Африци су деловали и још делују много ратоборније. Бивша шпанска колонија Западна Сахара и даље се бори за признање независности од Марока, док се на рогу Африке Сомалиленд одвојио од међународно признате Сомалије упркос томе што га ниједна држава није признала. На другом крају, Фронт за ослобођење Огадена тежи да одвоји део Етиопије и припоји га Сомалији.

(/slika3)Многобројни ентитети широм света прогласили су независност упркос непризнавању осталих држава. Израелско-палестински чини се један од најзамршенијих примера, како по питању где су границе ових држава, тако и ко признаје њихову независност. Иако је међународно признат, Израел не признаје тридесетак, углавном муслиманских земаља, док Палестина није члан УН и није призната од многих држава међу којима и САД и Израел, али је у реалној политици прихваћена као међународни фактор.

„Признавање ће створити преседан за друге покрете отцепљивања. Ионако несигурна стабилност у Македонији, у којој Албанци пажљиво прате Косово, као и у Босни и на другим странама, наћи ће се под притиском. Осим тога, признавање јача позицију Косова на штету Србије. Према међународном праву, то је исто толико недозвољено као, на пример, пружање финансијске и војне помоћи побуњеничком покрету”, пише у ауторском коментару проф. Нолкемпер.

Док велике силе већ 50 година не успевају да размрсе овај блискоисточни чвор, косовски се пак решава тако што је, како задовољно каже дугогодишњи албански лобиста Јануш Бугајски, из Центра за стратешке студије у Вашингтону, „прагматизам победио легалност и морал”.

-----------------------------------------------------------

Заборављени Бадинтер

Када се у српској јавности помене Бадинтерова комисија, већина просечних житеља Србије помисле да је то још једна група међународних експерата, која је нашој земљи нанела штету и допринела распаду Југославије. Истини за вољу, овакав став је био и званичан за време власти Слободана Милошевића, којој је сметала пресуда ове комисије да се при распаду СФРЈ морају поштовати затечене републичке границе.

Један од закључака Бадинтерове комисије био је да републике, по Уставу СФРЈ из 1974. године, имају право на самоопредељење – до отцепљења, при чему граница између такозване уже Србије те Војводине и Косова и Метохије, нити је била, нити је третирана као републичка. Иако је овај закључак постао део међународног права, у јавности се скоро и не помиње као аргумент зашто би Космет морао да остане у саставу Србије.

Бадинтерова комисија је, подсетимо, основана поводом Конференције о бившој Југославији, у Хагу 1991. године и њена арбитража има снагу међународне пресуде. Ова међународна арбитражна комисија, колоквијално названа Бадинтерова, добила је име по њеном председавајућем Роберу Бадинтеру.