ЛЕДЕНО ДОБА

Мирис сасушеног косовског божура нагнао је председника и премијера да уранак данашњег дана дочекају у атмосфери готово дирљиве институционалне хармоније која је у драматичном контрасту са чињеничним стањем њихових односа.

Уз све назнаке да је данас Дан-К, оваква или онаква формализација независности Космета, први људи државе и владе одлучили су се на мораторијум међусобних трвења како би нацији дали пример збијања редова у тешком тренутку настанка „илегалне марионетске државе” и губитка дела територије. Политички и емотивно то је максимум који су могли да учине.

Пошто је замрзнута свађа дуета пр–пр, и сви други национални проблеми шаљу се наредних недеља у хибернацију. Рочишта се одлажу за касније. Једини задатак је одбрана Космета.

Таква атмосфера је кулминација стања у коме већ поприлично дуго опстајавамо. Што је с једне стране разумљиво. Читава Шпанија се бави Баскијом чим ЕТА обнови своје сепаратистичке активности. Грчки Кипрани живот проводе у сенци терета који је натоварила турска инвазија и отцепљење дела острва. Парламентарни успех шкотских националиста протресе Британију. Италија је месецима брујала због Паданије. О Закавказју да не причам.

Разумљиво је да ће Београд церемонију у Приштини пропратити гласним повицима који свет треба да упозоре да су прекршени међународно право и Повеља УН. То су, уосталом, српски политичари и дипломате интензивно радили последњих годину дана, када су коначно исполирали какав-такав заједнички став и дешифровали озбиљне намере моћника који независношћу Космета желе да окончају процес дезинтеграције онога што је била Југославија.

Испада да је све било узалуд. Савет безбедности је ескивиран, па није било прилике да руско „њет” заустави доделу америчког поклона косовским Албанцима, поклона који је још Бил Клинтон обећао као компензацију за бруталности Милошевићевог режима. Већина Европљана, и то оних најважнијих, приклонила се Вашингтону.

Познато је да мислим да би са Косметом унутар Србије имали више проблема, али разумем све које у процени ситуације воде историја и емоције. Оне који, попут премијера, искрено болују јер се гасе његове месијанске наде. И оне друге, попут председника, који државничку обавезу испољавања повређеног поноса покушавају да помире са прагматизмом.

Одлазак/отимање Космета је несумњив пораз српске политике. При чему је удео одговорности садашње власти готово занемарљив у поређењу са претходним и махом се своди на закаснелу детекцију онога што се спрема.

Шта преостаје? Председник и премијер нам поручују да следе недеље одбране Косова? Спасавања чега? Симболично загрљени на дистанци, кажу да у врховима власти неће причати ни о чему другом до о Косову. А после? После може о европским интеграцијама, приватизацијама, ваљда и о незапослености, корупцији и свим другим темама које су мање важне од Мајке свих проблема.

У боју на Косову 1389. године Срби су изгубили државу. У боју за Косово 2008. Србија је поново поражена, али је сачувала државу. Окрњену за 15 одсто територије, за поглавља историје и вере и, највише, поноса, али ипак државу. А шта ће та држава урадити у наредним недељама? То покушавам да замислим.

Издаваће се љутита саопштења, тражити седнице Савета безбедности и Међународног суда правде, спуштати нивои дипломатских односа са државама које признају нову балканску творевину. Звониће црквена звона, а познати владика ће поновити да за Косово морамо да се боримо још 500 година. Војска ће, више реда ради, бити пребачена у виши степен приправности. Критиковаће се западни медији уколико не прикажу драматичне колоне српских избеглица. Неће се критиковати домаћи медији који нису приказали како онај Змија поклања трактор Србину. Биће ту и демонстрација. И Путинових слика.

Апелујем на достојанство. Само да не буде брозовски организованог спонтаног испољавања огорчења по месним заједницама, удружењима пчелара и кућним саветима. Да директори не буду у обавези да запосленима тумаче озбиљност тренутка. Да не страда нека београдска пекара чији је власник Албанац, а полиција касно стигне. Да не буде инцидената на даљински управљач.

То је, рецимо, кроки напете атмосфере која нас чека. Реална опасност крије се у менталитету ових крајева где се весели и тугује уз много пића и пуцања. Онда тако месец или месец и по дана. Можда и 40 дана. Потом следи замор материјала. Повратак реалности. Пре свега наставку дебате о приближавању Европској унији.

Београд је одлучио када се на ту тему разговара, а када она иде у други план. У Бриселу кажу да имају разумевања и да ће сачекати. Што је заиста минимум после серије трапавих, ако не и циничних потеза према Србији у последње време.

Чини ми се да је то веома опасна ситуација. Ево зашто. Ствара се утисак да је ЕУ спремна на штошта само да бисмо ми лакше прогутали горку косовску пилулу. И да ће то тако дуго трајати. Плашим се да неће и да сопственим нечињењем идемо наруку оним струјама унутар Уније које уопште нису одушевљене идејом пријема нових чланова.

Неуспеси референдума о европском уставу у Француској и Холандији били су први сигнал да ЕУ жели тајм-аут. Онда су, како је раније обећано, примљене Румунија и Бугарска па је нарастао број оних који сматрају да су апсорпциони капацитети Уније доведени до краја. Бар за извесно време.

Ручао сам ове недеље са Ђанијем де Микелисом, сећате се италијанског министра иностраних послова у време распада СФРЈ. Стари дипломата млетачког гена упозоравао је на „реалну опасност” да Београд својим премишљањем и чекањем на договор председника и премијера отвара простор за акцију противника проширења ЕУ.

Не ради се само о Србији, игра је компликованија. Рецимо Француска. Париз је по доласку Николе Саркозија уочљиво заоштрио ставове према Србији, а у корист косовске независности. Реално очекују да Београд узврати. То је онда повод да се Србија одстрани са европског пута. Не толико због Србије, много више због Турске чији је улазак у ЕУ кост у грлу француског председника.

Колико је Европа спремна да чека да се завидају косовске ране и да поново активирамо Споразум о асоцијацији и придруживању? Не сувише дуго. Противници проширења су веома активни. Овдашњи политичари немају све време овог света да схвате да могу да наставе да оспоравају косовску независност и да се упоредо боре за европску перспективу Србије.

Нека и председник и премијер задрже своје ставове о Косову, једино озбиљно сагласје које их некако везује, али нека раскину сипљиву коалицију у коју су се уплели. Прети реална опасност да зарад косовске хармоније пр-пр дуета промашимо будућност.

Нека буду нови избори. Крајем године, јер све пре тога би била реплика постојећег стања. Да би избегли изолацију и сами ставили мач у руке противницима проширења ЕУ, неопходно је озбиљније репрограмирање српске политичке сцене. Што тражи неко време.