Светски шампиони нису на продају

Титула светског омладинског првака као највеће охрабрење у историји српског фудбала стигла је када је сениорска репрезентација на најнижим гранама и када међу 53 селекције у квалификацијама за Европско првенство има више бодова само од Андоре и Гибралтара.

У тим околностима старији фудбалери се додатно критикују за своја слаба издања, чији узроци се често траже у мотивацији играча који у националном тиму нису ни сенка оних звезда које представљају у великим европским клубовима. Тако и током ових дана славља провејава страх да ће њиховим стопама поћи шампиони с Новог Зеланда, када их одведу менаџери и када постану милионери. Омладинцима Србије је знатно скочила цена после освајања титуле, али колико је оправдан страх да ће се „изгубити” након што потпишу уносне уговоре?

Велики новац који имају у клубовима није препрека најбољим фудбалерима Немачке, Шпаније, Аргентине или Бразила да се боре у националним дресовима и буду успешни.

„Новац не чини чак ни да играм боље, моја жеља долази из љубави према овој игри”, каже вођа европског шампиона Барселоне Лео Меси, омладински првак света 2005. године са Аргентином, којој ових дана покушава да донесе први трофеј у Купу Америке од 1993. Аргентина је од 1995. до 2007. пет пута била фудбалски шампион света до 20 година, али је нација и даље разочарана што не успева да освоји Мундијал (2014. пала у финалу).

Разлике у клупским и репрезентативним остварењима ипак нису „ексклузивитет” фудбалских А репрезентативаца из Србије: сличних примера било је већ у нашим другим колективним спортовима. Највећи неуспех кошарке, дебакл на Европском првенству чији смо били домаћини 2005, збио се када смо имали и лидере европске клупске игре под обручима и осморицу играча у НБА лиги (тренутно у америчкој професионалној кошарци немамо ниједног). Наши рукометаши ове године нису ни играли на Светском првенству, иако су међу њима и главни протагонисти неких од водећих клубова Старог континента.

У интернационалном спорту мањак мотива се тумачи пре свега као недостатак патриотизма. С тим су проблема имали и у водећим фудбалским нацијама попут Енглеске, у којој се дешавало да играчи траже од клубова да их не пуштају у национални тим, јер нису могли да поднесу притисак неуспеха и критика (то је посведочио и Хари Реднап док је био менаџер Тотенхема). Ипак, у колевци фудбала можда не би чекали на светску титулу од 1966. да су више водили рачуна о својим талентима.

На прошлогодишњем Светском првенству Енглези су били последњи у групи коју је освојила Костарика, играјући само са једним чланом своје генерације која је 2009. била вицешампион Европе до 19 година.

Из немачког тима који је у тада у финалу потукао Горди Албион, чак шесторица су се пет година касније нашла у постави која је почела полуфинале Мундијала и домаћем Бразилу нанела катастрофу (7:1). Немачка је лане до планетарног трона стигла као једна од најмлађих репрезентација на турниру са просеком од 26 година – стрелац победничког гола у финалу био је 22-годишњак Геце.

Наши фудбалери су на Новом Зеланду први пут учествовали на Светском омладинском првенству још од 1987, када је Југославија титулу славила у Чилеу. Део те генерације била су петорица будућих репрезентативаца Хрватске у њеном походу до трећег места на Мундијалу у Француској 1998: Бобан, Шукер, Јарни, Штимац и Просинечки, чије је изостављање из тима у полуфиналу можда и однело пласман у завршну представу.

Међу „чилеанцима” су била само четворица играча из српских клубова, укључујући Просинечког (Звезда, Војводина, ОФК Београд), због чега је успех „новозеланђана” за наш фудбал много већи. Бојазан за њихову будућност је ипак ту, поготову када један прослављени бивши ас, а истакнути „чилеанац” ових дана изјави да нити је добро што ће део ученика сјајног селектора Вељка Пауновића остати у слабој српској лиги нити је добро што се „прерано одлази” у иностранство...

Заправо је питање да ли би оваквог резултата и било да, на пример, јунак финала Немања Максимовић није раскинуо уговор са Звездом и рано отишао ван Србије. Ко зна да ли ће и њега и другове једног дана у А тиму засенити овога пута одсутни вршњак Данило Пантић, који је одбио да потпише први професионални уговор са Партизаном?

Највећег успеха наше кошарке, светског злата у Индијанаполису 2002. године, можда не би ни било да Бодирога, Стојаковић, Гуровић и Јарић нису стасавали у иностранству.

Прича о потреби за задржавањем највећих спортских талената у нашој земљи (зимус на списку кошаркашке селекције до 16 година било девет играча из страних клубова) има ефекта колико и она о спречавању „одлива мозгова”. И једно и друго ће бити могуће вероватно тек када буду створени друштвени услови за то.

Свакако за наш фудбал је благотворно када се шампионати света одржавају у јужној хемисфери. У Чилеу су и сениори имали успеха, освојивши четврто место 1962. године, а и врапци знају да је наш највећи успех на Мундијалима остварен трећом позицијом у Уругвају 1930. (чак и Новак Ђоковић има пет титула на „Аустралијан опену”, а три на осталим тениским гренд слемовима...)

Ваљда нећемо морати да навијамо да, када омладински шампиони досегну зрелост, Светско првенство буде додељено некој земљи са јужне хемисфере. До 2026. се неће тамо одржавати.