Svetski šampioni nisu na prodaju

Titula svetskog omladinskog prvaka kao najveće ohrabrenje u istoriji srpskog fudbala stigla je kada je seniorska reprezentacija na najnižim granama i kada među 53 selekcije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo ima više bodova samo od Andore i Gibraltara.

U tim okolnostima stariji fudbaleri se dodatno kritikuju za svoja slaba izdanja, čiji uzroci se često traže u motivaciji igrača koji u nacionalnom timu nisu ni senka onih zvezda koje predstavljaju u velikim evropskim klubovima. Tako i tokom ovih dana slavlja provejava strah da će njihovim stopama poći šampioni s Novog Zelanda, kada ih odvedu menadžeri i kada postanu milioneri. Omladincima Srbije je znatno skočila cena posle osvajanja titule, ali koliko je opravdan strah da će se „izgubiti” nakon što potpišu unosne ugovore?

Veliki novac koji imaju u klubovima nije prepreka najboljim fudbalerima Nemačke, Španije, Argentine ili Brazila da se bore u nacionalnim dresovima i budu uspešni.

„Novac ne čini čak ni da igram bolje, moja želja dolazi iz ljubavi prema ovoj igri”, kaže vođa evropskog šampiona Barselone Leo Mesi, omladinski prvak sveta 2005. godine sa Argentinom, kojoj ovih dana pokušava da donese prvi trofej u Kupu Amerike od 1993. Argentina je od 1995. do 2007. pet puta bila fudbalski šampion sveta do 20 godina, ali je nacija i dalje razočarana što ne uspeva da osvoji Mundijal (2014. pala u finalu).

Razlike u klupskim i reprezentativnim ostvarenjima ipak nisu „ekskluzivitet” fudbalskih A reprezentativaca iz Srbije: sličnih primera bilo je već u našim drugim kolektivnim sportovima. Najveći neuspeh košarke, debakl na Evropskom prvenstvu čiji smo bili domaćini 2005, zbio se kada smo imali i lidere evropske klupske igre pod obručima i osmoricu igrača u NBA ligi (trenutno u američkoj profesionalnoj košarci nemamo nijednog). Naši rukometaši ove godine nisu ni igrali na Svetskom prvenstvu, iako su među njima i glavni protagonisti nekih od vodećih klubova Starog kontinenta.

U internacionalnom sportu manjak motiva se tumači pre svega kao nedostatak patriotizma. S tim su problema imali i u vodećim fudbalskim nacijama poput Engleske, u kojoj se dešavalo da igrači traže od klubova da ih ne puštaju u nacionalni tim, jer nisu mogli da podnesu pritisak neuspeha i kritika (to je posvedočio i Hari Rednap dok je bio menadžer Totenhema). Ipak, u kolevci fudbala možda ne bi čekali na svetsku titulu od 1966. da su više vodili računa o svojim talentima.

Na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu Englezi su bili poslednji u grupi koju je osvojila Kostarika, igrajući samo sa jednim članom svoje generacije koja je 2009. bila vicešampion Evrope do 19 godina.

Iz nemačkog tima koji je u tada u finalu potukao Gordi Albion, čak šestorica su se pet godina kasnije našla u postavi koja je počela polufinale Mundijala i domaćem Brazilu nanela katastrofu (7:1). Nemačka je lane do planetarnog trona stigla kao jedna od najmlađih reprezentacija na turniru sa prosekom od 26 godina – strelac pobedničkog gola u finalu bio je 22-godišnjak Gece.

Naši fudbaleri su na Novom Zelandu prvi put učestvovali na Svetskom omladinskom prvenstvu još od 1987, kada je Jugoslavija titulu slavila u Čileu. Deo te generacije bila su petorica budućih reprezentativaca Hrvatske u njenom pohodu do trećeg mesta na Mundijalu u Francuskoj 1998: Boban, Šuker, Jarni, Štimac i Prosinečki, čije je izostavljanje iz tima u polufinalu možda i odnelo plasman u završnu predstavu.

Među „čileancima” su bila samo četvorica igrača iz srpskih klubova, uključujući Prosinečkog (Zvezda, Vojvodina, OFK Beograd), zbog čega je uspeh „novozelanđana” za naš fudbal mnogo veći. Bojazan za njihovu budućnost je ipak tu, pogotovu kada jedan proslavljeni bivši as, a istaknuti „čileanac” ovih dana izjavi da niti je dobro što će deo učenika sjajnog selektora Veljka Paunovića ostati u slaboj srpskoj ligi niti je dobro što se „prerano odlazi” u inostranstvo...

Zapravo je pitanje da li bi ovakvog rezultata i bilo da, na primer, junak finala Nemanja Maksimović nije raskinuo ugovor sa Zvezdom i rano otišao van Srbije. Ko zna da li će i njega i drugove jednog dana u A timu zaseniti ovoga puta odsutni vršnjak Danilo Pantić, koji je odbio da potpiše prvi profesionalni ugovor sa Partizanom?

Najvećeg uspeha naše košarke, svetskog zlata u Indijanapolisu 2002. godine, možda ne bi ni bilo da Bodiroga, Stojaković, Gurović i Jarić nisu stasavali u inostranstvu.

Priča o potrebi za zadržavanjem najvećih sportskih talenata u našoj zemlji (zimus na spisku košarkaške selekcije do 16 godina bilo devet igrača iz stranih klubova) ima efekta koliko i ona o sprečavanju „odliva mozgova”. I jedno i drugo će biti moguće verovatno tek kada budu stvoreni društveni uslovi za to.

Svakako za naš fudbal je blagotvorno kada se šampionati sveta održavaju u južnoj hemisferi. U Čileu su i seniori imali uspeha, osvojivši četvrto mesto 1962. godine, a i vrapci znaju da je naš najveći uspeh na Mundijalima ostvaren trećom pozicijom u Urugvaju 1930. (čak i Novak Đoković ima pet titula na „Australijan openu”, a tri na ostalim teniskim grend slemovima...)

Valjda nećemo morati da navijamo da, kada omladinski šampioni dosegnu zrelost, Svetsko prvenstvo bude dodeljeno nekoj zemlji sa južne hemisfere. Do 2026. se neće tamo održavati.