Повратница без наде

Ката Грујић једина је Српкиња у метохијском селу Доњи Петрић код Клине и нада се да је прошло лудило у главама људи – овако је гласио поднаслов текста „Трачак наде за повратницу“, из пера нашег сарадника са Косова и Метохије Николе Бешевића, објављеног 8. јуна у „Политици“. Била је то прича о оптимизму једне жене, која је изгубила сина и девера у ратном злу 1999. године, којој је спаљена кућа и посечена столетна шума, али која није изгубила наду и жели да верује да је њеним мукама коначно дошао крај.

Но, само 16 дана касније, из Доњег Петрића стиже нам друга вест: Повратница Ката Грујић (74), једина Српкиња у селу Доњи Петрић у општини Клина на Косову, рекла је да су јој непознате особе из кокошињца у дворишту украле све кокошке, њих 14. Ката Грујић казала је за агенцију Бета да је полиција о свему обавештена и да је обавила увиђај: „Колико сам видела, они су записали само Н. Н, на шта сам их питала када ће коначно да нађу тог Н. Н. који већ неколико пута краде по мом имању и прави штету“.

Одговор није добила. Лудило у главама очигледно није прошло...

Храбра Српкиња живи сама и једина је повратница у Доњем Петрићу, јер у овом селу није успео организовани повратак 2010. године. Тада је из донације Данског савеза за избеглице изграђено седам типских кућа за повратнике, али су их одмах „непознати починиоци“ разрушили и запалили. Вероватно исти они који су сада и Кату опљачкали.

Грујићева је село напустила јуна 1999. године, а вратила се са супругом 11 година касније и од тада више није напуштала Доњи Петрић. Супруг јој је преминуо фебруара ове године. Сачувала је и веру у комшије, у њихову људскост. „Живим од пољопривреде. Имам шест хектара земље, а од тога је четири обрадиво, док су два под шумом. Засејем пшеницу, кукуруз, пасуљ. Ту је и башта с поврћем. Плаћам комшијама Албанцима гориво да ми обраде земљу за сетву и жетву“, причала нам је Грујићева почеком јуна.

Међутим, тада није желела да говори о томе да је лопови непрестано узнемиравају већ три месеца, да јој краду живину. Веровала је у људскост, да ће муке најзад престати. Однели су јој најпре 15 кокошака, а сада и све преостале. Недавно су јој „непознате особе“ оштетиле и засад кукуруза, напасајући краве на њеној њиви. „Иза свега мора да стоје неки хушкачи са стране који хоће да ме отерају. Ја са мог имања нећу нигде да идем“, одлучна је Ката Грујић.

„Мој је живот поприлично мученички. Стогодишња шума породице Грујић је посечена. Идем пешке и скупљам грање, па га на леђима вучем кући да бих могла да заложим шпорет и да се зими огрејем. Долазила је раније комисија Владе Србије, неки координатори, и рекли су да смо супруг и ја сувише стари. Прекинула сам сваки даљи разговор са њима“, рекла је Грујићева недавно новинару Николи Бешевићу.

Кату је почетком јуна обишао син Дејан (1969), који је први пут после 16 година изгнанства посетио родно село. „Нисам долазио, јер сам знао да овде нећу затећи свог брата, кога су отели и убили Албанци. Нећу видети ни стрица, који је такође отет и убијен. Нећу више видети ни многе друге које сам познавао. Али, отац је у међувремену умро и мајка је остала сама, па осећам обавезу да јој се више посветим“, нерадо је Дејан говорио о мучним детаљима животне приче.

Трачак светла у тунелу Дејану и његовој мајци давале су комшије, десетак Албанаца и Рома, који су дошли су да га обиђу и пожеле добродошлицу. „Постоје изузеци, неки који проблеме праве и самим Албанцима, а не само мојој мајци“, говорио је тада Дејан.

У Доњем Петрићу је пре рата живело 60 српских породица, са око 250 чланова, међу којима и четрдесеторо ђака. Ово село су непознати починиоци разрушили 1999. године, када су минирали и Цркву Свете Тројице. Сада су кокошари из Доњег Петрића и околине угасили и оно мало трепераве наде за Србе повратнике.