Није све за исти кош

Као одговор на критику његове тезе да је подела на левицу и десницу сахрањена с етаблирањем система тзв. државе благостања у Европи, колега Цветићанин у тексту под насловом „Наивност једног левичарства” („Политика”, 24. јун), потпуно погрешно интерпретира моје ставове. На овом месту апстраховаћу његову очигледну стручну дискредитацију путем инфантилизације моје позиције евоцирањем „младог” левичара и докторанда који се оглашава „у име левице жељне борбе”.

Главни разлог мог јављања јесте неисторичност и теоријска неодрживост приступа Невена Цветићанина. Додуше, далеко од тога да је он усамљен у тој намери да се према подели на левицу и десницу приступа на искључиво феноменолошки, то јест неисторичан начин. Елем, када кажем да левицу и десницу треба посматрати у историјском контексту и у контексту односа основних социјалних снага у друштву, то не значи априори оно што ми колега научни сарадник спочитава: „Сходно овој логици доњи слојеви су природно левица, а горњи слојеви природно десница.”

Ако, дакле, оваква интерпретација представља банализацију мога становишта, шта сам у ствари наведеним исказом хтео да кажем? Најпре то да и левицу и десницу чине групације прилично различитих социјалних категорија и садржаја (које су неретко међусобно, много пре Хитлера, Стаљина, Черчила и Рузвелта, историјски биле у великим сукобима), тако да је врло важно да, када говоримо о левици и десници, сваки пут у ствари кажемо на кoји тип левице и деснице тачно мислимо. Другачије речено, не може се говорити о неком статичном или универзалном појму левице и деснице који би били применљиви „за вјек и вјекова”.

Наиме, исто онако како се крајем 19. и почетком 20. века читав политички спектар под притиском све организованијег радничког покрета помера улево, па смо после Другог светског рата доживели да и политичка левица и десница спроводе економски релативно леве политике, другу половину 20. и почетак овог века, и поред свих доктринарних разлика – услед атомизације и слабости потчињених слојева – карактерише хегемоно десничарска политика коју подједнако операционализују и десница и левица на власти. И не само то, управо из датог односа основних друштвених класа, оно што се данас најчешће обележава као „радикална левица” пре пола века је било перципирано као десна социјалдемократија, а политике које су спровођене у Европи пре само 30 година тренутно се дисквалификују као „популистичко подилажење масама” и утопија.

Невен Цветићанин је у праву када каже да последњих деценија „моћни центар”, који чине либерализована социјалдемократија и либерално-конзервативна десница, апсолутно доминира политичким спектром, те да је за разумевање и објашњење конкретне праксе он битнији од концепата левице, односно деснице. Али, оно што доводи у сумњу оправданост Цветићанинове поделе на политички центар и маргине, као данас наводно ефектнијe од поделе на левицу и десницу, јесте чињеница да, ма колико групације политичког центра тренутно биле међусобно блиске и комплементарне, политичке групе тзв. популистичке периферије, с друге стране, немају апсолутно никакав заједнички ни вредносни садржај ни делатни потенцијал. Штавише, ради се о изразито непријатељски настројеним опцијама.

Другим речима, упркос свему, па и тактички инспирисаним „неидеолошким” савезима, немачкој или француској радикалној левици, на пример, много је ближа у историјском, вредносном, политичком, па чак и стратешко-делатном смислу социјалдемократска опција него екстремно десна. У том смислу, Цветићанин упада у замку коју је сам поставио, а све у циљу потребе да буде оригиналан по сваку цену: подела на „политички центар” и „маргине”, према његовим сопственим критеријима, представља неупоредиво мање „ефективну паролу” него што је случај с поделом на левицу и десницу. Осим тога, ово стављање (нео)фашизма и радикалне левице у исти кош, у маниру конзервативних присталица теорија о тоталитаризму, није одрживо ни политички, ни идеолошки, ни научно.

Докторанд социологије, уредник у регионалном часопису „Нови пламен”