Nije sve za isti koš

Kao odgovor na kritiku njegove teze da je podela na levicu i desnicu sahranjena s etabliranjem sistema tzv. države blagostanja u Evropi, kolega Cvetićanin u tekstu pod naslovom „Naivnost jednog levičarstva” („Politika”, 24. jun), potpuno pogrešno interpretira moje stavove. Na ovom mestu apstrahovaću njegovu očiglednu stručnu diskreditaciju putem infantilizacije moje pozicije evociranjem „mladog” levičara i doktoranda koji se oglašava „u ime levice željne borbe”.

Glavni razlog mog javljanja jeste neistoričnost i teorijska neodrživost pristupa Nevena Cvetićanina. Doduše, daleko od toga da je on usamljen u toj nameri da se prema podeli na levicu i desnicu pristupa na isključivo fenomenološki, to jest neistoričan način. Elem, kada kažem da levicu i desnicu treba posmatrati u istorijskom kontekstu i u kontekstu odnosa osnovnih socijalnih snaga u društvu, to ne znači apriori ono što mi kolega naučni saradnik spočitava: „Shodno ovoj logici donji slojevi su prirodno levica, a gornji slojevi prirodno desnica.”

Ako, dakle, ovakva interpretacija predstavlja banalizaciju moga stanovišta, šta sam u stvari navedenim iskazom hteo da kažem? Najpre to da i levicu i desnicu čine grupacije prilično različitih socijalnih kategorija i sadržaja (koje su neretko međusobno, mnogo pre Hitlera, Staljina, Čerčila i Ruzvelta, istorijski bile u velikim sukobima), tako da je vrlo važno da, kada govorimo o levici i desnici, svaki put u stvari kažemo na koji tip levice i desnice tačno mislimo. Drugačije rečeno, ne može se govoriti o nekom statičnom ili univerzalnom pojmu levice i desnice koji bi bili primenljivi „za vjek i vjekova”.

Naime, isto onako kako se krajem 19. i početkom 20. veka čitav politički spektar pod pritiskom sve organizovanijeg radničkog pokreta pomera ulevo, pa smo posle Drugog svetskog rata doživeli da i politička levica i desnica sprovode ekonomski relativno leve politike, drugu polovinu 20. i početak ovog veka, i pored svih doktrinarnih razlika – usled atomizacije i slabosti potčinjenih slojeva – karakteriše hegemono desničarska politika koju podjednako operacionalizuju i desnica i levica na vlasti. I ne samo to, upravo iz datog odnosa osnovnih društvenih klasa, ono što se danas najčešće obeležava kao „radikalna levica” pre pola veka je bilo percipirano kao desna socijaldemokratija, a politike koje su sprovođene u Evropi pre samo 30 godina trenutno se diskvalifikuju kao „populističko podilaženje masama” i utopija.

Neven Cvetićanin je u pravu kada kaže da poslednjih decenija „moćni centar”, koji čine liberalizovana socijaldemokratija i liberalno-konzervativna desnica, apsolutno dominira političkim spektrom, te da je za razumevanje i objašnjenje konkretne prakse on bitniji od koncepata levice, odnosno desnice. Ali, ono što dovodi u sumnju opravdanost Cvetićaninove podele na politički centar i margine, kao danas navodno efektnije od podele na levicu i desnicu, jeste činjenica da, ma koliko grupacije političkog centra trenutno bile međusobno bliske i komplementarne, političke grupe tzv. populističke periferije, s druge strane, nemaju apsolutno nikakav zajednički ni vrednosni sadržaj ni delatni potencijal. Štaviše, radi se o izrazito neprijateljski nastrojenim opcijama.

Drugim rečima, uprkos svemu, pa i taktički inspirisanim „neideološkim” savezima, nemačkoj ili francuskoj radikalnoj levici, na primer, mnogo je bliža u istorijskom, vrednosnom, političkom, pa čak i strateško-delatnom smislu socijaldemokratska opcija nego ekstremno desna. U tom smislu, Cvetićanin upada u zamku koju je sam postavio, a sve u cilju potrebe da bude originalan po svaku cenu: podela na „politički centar” i „margine”, prema njegovim sopstvenim kriterijima, predstavlja neuporedivo manje „efektivnu parolu” nego što je slučaj s podelom na levicu i desnicu. Osim toga, ovo stavljanje (neo)fašizma i radikalne levice u isti koš, u maniru konzervativnih pristalica teorija o totalitarizmu, nije održivo ni politički, ni ideološki, ni naučno.

Doktorand sociologije, urednik u regionalnom časopisu „Novi plamen”