Ту и тамо је овде

Овогодишњи Белеф појављује се у нешто измењеном формату од претпостављеног и, на основу његових претходних издања, очекиваног. У свега двадесет дана, у простору који је сведен на низ локација на калемегданској тврђави у Београду, одвија се програм чији фокус очигледно више није на анимацији страних туриста и оно мало домаће публике која је остала у граду у јеку годишњих одмора, већ на преиспитивању капацитета локалне средине да омогући адекватне услове за културну продукцију која би уједно била и самосвојна по профилу, и иновативна по приступу и експериментална по типу израза који негује.

Уместо фестивала који фаворизује извођачке уметности и током целог лета активира разне градске просторе у циљу ширења културне понуде града, на шта смо до сада навикли када је реч о Белефу, сада имамо манифестацију која концерте, представе и акције у јавном простору комбинује са презентацијама независних културних иницијатива, едукативним програмима и разним пројектима који испитују границе изражавања у ликовним уметностима, које очигледно доминирају у структури програма. Осим тога, видљива је и јача тематска увезаност свих сегмената програма, и њихова орјентација ка преиспитивању ограничења и потенцијала локалне средине да пружи адекватан амбијент за живот, рад, културно и јавно деловање.

Иако се у свим пропратним материјалима наглашава комуникација са публиком, која јесте интегрални аспект знатног дела пројеката који се реализују у оквиру (углавном ликовног) програма, овај Белеф је ипак понајвише заокупљен стурктуралним положајем и третманом уметника и других актера у подручју културе. Публика се третира углавном као нека врста саучесника у продукцији уметничког рада, као и парадигме тога шта то уметнички рад у датом контексту, са свим условностима које он носи, јесте. Заправо, као да је основна теза у позадини целог пројекта овогодишњег Белефа да нико није изузет – сви смо ми актери у процесу профилисања тога што ће бити препознато као културни идентитет Београда.

Могло би се, дакле, рећи да један део пројеката у оквиру овогодишњег Белефа укључује и публику у процес производње уметничког дела, или макар његовог смисла и значења. Она се активира као ресурс за производњу локалних прича (пројекат Јаноша Шугара, у коме се свака испричана прича хонорише и уврштава у структуру његовог рада), медиј кроз који се пропушта безлична агенцијска вест (рад Дејана Анђелковића и Јелице Радовановић, у коме се хонорише исчитавање дневних вести пред видео-камером), или агенс који рад као такав конституише (у "Сакупљању река" Вере Стевановић, публика доноси воду из разних река, омогућавајући да рад настане у свом материјалном виду). Ауторство, међутим, остаје неподељено. Рад остаје у потпуности у домену ауторства датог уметника, који одређује и форму и начин његовог структурисања, његове материјализације и презентације, као и вид у коме се публика активира, док она (публика) оставља траг само на садржајном плану.

Тематска осовина већине радова везана је за преиспитивање специфичног карактера датог места на коме се одвијају, или средине у коју бивају усађени. Рад Ирене Келечевић, под називом "Простори сусретања", просто акцентира неке од кључних локација на простору одвијања Белефа, постављајући на њих мобилијар (фотеља, двосед и отоман) који дати простор сценографски редефинише и позива пролазника да постане део те сценографије и тог призора. Рад Милене Путник под називом "Контравидиковци" чине платформе постављене на оне локације на Калемегдану које се нуде као идеалне за посматрање околине и медитацију над призором који се одатле погледу пружа, које садрже фотографске приказе њих самих, реализоване са тачака сагледивих са дате локације (са Бањице, Бановог брда, Земуна, Звездаре, Вишњичке бање, итд). Те фотографије суочавају потенцијалне уживаоце датих призора са анонимним погледом који их кроз фотографију фиксира и објективизира. Рад под називом "Снимак", Ере Миливојевића, настаје континуирано, током целокупног трајања ове манифестације, и то путем свакодневног, врло минуциозног бележења визуелних детаља које аутор затиче на терену, на целокупној површини задате локације, коју стално изнова обилази, сагледава и анализира, визуелно описујући затечено стање ствари и делећи те описе са публиком. Он видео-камером као да узима визуелне отиске предмета, ситуација и призора, које потом, на дневној бази, приказује публици, те потом монтира у тоталну слику датог простора у датом временском периоду који је одређен трајањем фестивала. Пиа Сандстром, путем плаката постављених по Калемегдану, дели са посетиоцима своје ставове, осећања и дилеме, позивајући их на комуникацију за коју је медиј њена веб страница, док SEEcult.org поставља својеврсну електронску књигу утисака на једну од кључних тачака на локацији, која треба да иницира јавну расправу о манифестацији у чијем окриљу се налази, и активира посетиоце…

 Посебан сегмент Белефа, као и ранијих година, чини и серија ауторски рађених билборда, који су овог пута постављени изван саме локације, на различитим местима по граду, и то у избору који је везан за основну главну тему манифестације, формулисану као "Ту и тамо је овде". Међу њима се, једноставношћу израза и комуникабилношћу са широком публиком, те отклоном од стереотипних начина приступа овом медију и специфичном обрадом теме, издвајају радови Дана Пержовског ("Прошлост") и Ане Недељковић ("Остајем"), који се баве управо ограничењима које нам условности времена и простора у коме живимо задају.