Tu i tamo je ovde

Ovogodišnji Belef pojavljuje se u nešto izmenjenom formatu od pretpostavljenog i, na osnovu njegovih prethodnih izdanja, očekivanog. U svega dvadeset dana, u prostoru koji je sveden na niz lokacija na kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu, odvija se program čiji fokus očigledno više nije na animaciji stranih turista i ono malo domaće publike koja je ostala u gradu u jeku godišnjih odmora, već na preispitivanju kapaciteta lokalne sredine da omogući adekvatne uslove za kulturnu produkciju koja bi ujedno bila i samosvojna po profilu, i inovativna po pristupu i eksperimentalna po tipu izraza koji neguje.

Umesto festivala koji favorizuje izvođačke umetnosti i tokom celog leta aktivira razne gradske prostore u cilju širenja kulturne ponude grada, na šta smo do sada navikli kada je reč o Belefu, sada imamo manifestaciju koja koncerte, predstave i akcije u javnom prostoru kombinuje sa prezentacijama nezavisnih kulturnih inicijativa, edukativnim programima i raznim projektima koji ispituju granice izražavanja u likovnim umetnostima, koje očigledno dominiraju u strukturi programa. Osim toga, vidljiva je i jača tematska uvezanost svih segmenata programa, i njihova orjentacija ka preispitivanju ograničenja i potencijala lokalne sredine da pruži adekvatan ambijent za život, rad, kulturno i javno delovanje.

Iako se u svim propratnim materijalima naglašava komunikacija sa publikom, koja jeste integralni aspekt znatnog dela projekata koji se realizuju u okviru (uglavnom likovnog) programa, ovaj Belef je ipak ponajviše zaokupljen sturkturalnim položajem i tretmanom umetnika i drugih aktera u području kulture. Publika se tretira uglavnom kao neka vrsta saučesnika u produkciji umetničkog rada, kao i paradigme toga šta to umetnički rad u datom kontekstu, sa svim uslovnostima koje on nosi, jeste. Zapravo, kao da je osnovna teza u pozadini celog projekta ovogodišnjeg Belefa da niko nije izuzet – svi smo mi akteri u procesu profilisanja toga što će biti prepoznato kao kulturni identitet Beograda.

Moglo bi se, dakle, reći da jedan deo projekata u okviru ovogodišnjeg Belefa uključuje i publiku u proces proizvodnje umetničkog dela, ili makar njegovog smisla i značenja. Ona se aktivira kao resurs za proizvodnju lokalnih priča (projekat Janoša Šugara, u kome se svaka ispričana priča honoriše i uvrštava u strukturu njegovog rada), medij kroz koji se propušta bezlična agencijska vest (rad Dejana Anđelkovića i Jelice Radovanović, u kome se honoriše isčitavanje dnevnih vesti pred video-kamerom), ili agens koji rad kao takav konstituiše (u "Sakupljanju reka" Vere Stevanović, publika donosi vodu iz raznih reka, omogućavajući da rad nastane u svom materijalnom vidu). Autorstvo, međutim, ostaje nepodeljeno. Rad ostaje u potpunosti u domenu autorstva datog umetnika, koji određuje i formu i način njegovog strukturisanja, njegove materijalizacije i prezentacije, kao i vid u kome se publika aktivira, dok ona (publika) ostavlja trag samo na sadržajnom planu.

Tematska osovina većine radova vezana je za preispitivanje specifičnog karaktera datog mesta na kome se odvijaju, ili sredine u koju bivaju usađeni. Rad Irene Kelečević, pod nazivom "Prostori susretanja", prosto akcentira neke od ključnih lokacija na prostoru odvijanja Belefa, postavljajući na njih mobilijar (fotelja, dvosed i otoman) koji dati prostor scenografski redefiniše i poziva prolaznika da postane deo te scenografije i tog prizora. Rad Milene Putnik pod nazivom "Kontravidikovci" čine platforme postavljene na one lokacije na Kalemegdanu koje se nude kao idealne za posmatranje okoline i meditaciju nad prizorom koji se odatle pogledu pruža, koje sadrže fotografske prikaze njih samih, realizovane sa tačaka sagledivih sa date lokacije (sa Banjice, Banovog brda, Zemuna, Zvezdare, Višnjičke banje, itd). Te fotografije suočavaju potencijalne uživaoce datih prizora sa anonimnim pogledom koji ih kroz fotografiju fiksira i objektivizira. Rad pod nazivom "Snimak", Ere Milivojevića, nastaje kontinuirano, tokom celokupnog trajanja ove manifestacije, i to putem svakodnevnog, vrlo minucioznog beleženja vizuelnih detalja koje autor zatiče na terenu, na celokupnoj površini zadate lokacije, koju stalno iznova obilazi, sagledava i analizira, vizuelno opisujući zatečeno stanje stvari i deleći te opise sa publikom. On video-kamerom kao da uzima vizuelne otiske predmeta, situacija i prizora, koje potom, na dnevnoj bazi, prikazuje publici, te potom montira u totalnu sliku datog prostora u datom vremenskom periodu koji je određen trajanjem festivala. Pia Sandstrom, putem plakata postavljenih po Kalemegdanu, deli sa posetiocima svoje stavove, osećanja i dileme, pozivajući ih na komunikaciju za koju je medij njena veb stranica, dok SEEcult.org postavlja svojevrsnu elektronsku knjigu utisaka na jednu od ključnih tačaka na lokaciji, koja treba da inicira javnu raspravu o manifestaciji u čijem okrilju se nalazi, i aktivira posetioce…

 Poseban segment Belefa, kao i ranijih godina, čini i serija autorski rađenih bilborda, koji su ovog puta postavljeni izvan same lokacije, na različitim mestima po gradu, i to u izboru koji je vezan za osnovnu glavnu temu manifestacije, formulisanu kao "Tu i tamo je ovde". Među njima se, jednostavnošću izraza i komunikabilnošću sa širokom publikom, te otklonom od stereotipnih načina pristupa ovom mediju i specifičnom obradom teme, izdvajaju radovi Dana Peržovskog ("Prošlost") i Ane Nedeljković ("Ostajem"), koji se bave upravo ograničenjima koje nam uslovnosti vremena i prostora u kome živimo zadaju.