Заразно деснило

Где год сам застао због горива и предаха, по бензинским пумпама и одмориштима ауто-пута Београд–Загреб, минуле суботе, са радија су грмеле рекламе поводом излажења првог броја недељника „’Телеграм’, највећих новина у Хрватској (бар што се формата тиче)”, како званично гласи назив и слоган овог тиска. Трештало је: „Књига ТИТО. Доносимо уломак о злочинима партизана након рата!”

Као ројеви осица зујале су и са свих страна салетале ме брзометне речи читача рекламе, тако да се на првој следећој црпки докопах једног примерка за десет куна (око 160 динара). Купих узгред и ријечки „Нови лист”, једини преостали на полици (седам куна). Док сам излазио, реклама је и даље штектала, па сам махнуо новинама према звучнику радија, довикујући: „Ево, купио сам! Купио сам, бре!”

На првој страни најављен је текст о злочинима партизана али не и на којој је страни. „Телеграм”има основни део а онда су у њега уметнути делови, као додаци: Приче, ТВ Старс, Култура, Живот, Спорт. Зачудо, текст о злочинима партизана након рата нађох у одељку Приче. Учио сам у школи шта су приче, приповетке, романи итд, али овде није било речи о литератури већ о (х)историографији, или биографском штиву. Изгледа да сам застарео. Шта ли се тек крије иза речи: Култура, Живот, Спорт...?

Немам времена да све то проверавам, него се бацим на читање о злочинима партизана. То је „Уломак из књиге ТИТО Иве и Славка Голдштајна по избору редакције ’Телеграма’. Одобрили аутори”. И плус, на пет стубаца од могућих шест је, веома одмерен, осврт на ову књигу Ивана Ловреновића. Свеукупно, око четири странице „највећих новина у Хрватској”.

Судећи по „уломку” то је заиста један, рекло би се, поштен, публицистички рад. А Редакција је, из те обимне књиге, извукла оно што им се чинило да је најсензационалније.

А шта је то? Све у свему, наводе се Титови ставови (речи, писма, телеграми), где он строго протестује на вести да су негде партизани убили неког заробљеника без суђења, или групу, и наређује да се то не сме поновити. Такође се наводе и захтеви савезника да се томе стане на пут. Али, као супротстављено таквим ставовима, наводе и његове речи да се против непријатеља мора борити свим средствима. И да нема милости.

Наводе се познате чињенице о бекству, крајем 1944, усташа, четника, домобрана, недићеваца, белогардејаца, о страдањима на Крижном путу, Блајбургу... Део избегличке колоне прешао је у Аустрију и пријавио се британској војсци да се преда. Али британски генерал наредио је усташкој делегацији да „према потписаним међусавезничким споразумима, војска НДХ положи оружје савезничким снагама с којима је изравно ратовала, тј. Југословенској армији, с ултимативним роком за капитулацију од један сат и 20 минута.”

Овај „уломак у ’Телеграму’” окончава се овако: „Сам се Тито на познатој сједници у Карађорђеву поткрај 1971. очито осврнуо на те догађаје: тврдио да оно што је учињено ’није био гријех, то је била борба на живот и смрт. У рату се не гледа шта ће нетко сутра казати, него у рату се ратује и уништава тко кога може’.”

Ништа непознато, ни сензационално. А десет куна одоше.

Прочитах ја ово 21. јуна, натенане, била је то недеља, а у ријечком „Новом листу”, оном суботњем, набасах на вест да је сутра, 22. јуна, Дан антифашистичке борбе у Хрватској. И тамо пише где ће све бити постављени венци.

Вестица мала, лепа. Не бије у главу, као осице, стршљени, само, у дну стране, дискретно, наводи да ће „паљењем свијећа и полагањем вијенаца на гробљима и споменицима Нови Винодолски, Цриквеница и Винодолска опћина” бити обележен Дан антифашистичке борбе, државни празник Хрватске. Новинска вест (реклама) о злочинима партизана, неспорних антифашиста, засенила је државни празник Дана антифашистичке борбе.

Тог дана, у Хрватској нису радиле државне фирме. У Брезовици код Сиска, као што је већ знате, говорили су председница и премијер Хрватске. Обележавање тог дана као празника увео је Фрањо Туђман 1990. године (заменивши дотадашњиДан устанка народа Хрватске у Србу 27. јула) – у спомен на оснивање Првог сисачког партизанског одреда 1941 – прве наоружане антифашистичке јединице у Хрватској и окупираној Европи у Другом светском рату, како овде воле да кажу, мада није истина. У књизи Антифашистичка Хрватска: Народноослободилачка војска и партизански одреди Хрватске 1941–1945, издање Мултиграф маркетинг – Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, Загреб, 2005, на страни 34, Никола Анић пише: „(...) Није то био први партизански одред у окупираној Еуропи, нити први антифашистички партизански одред у Еуропи, како се дуго говорило. Прве оружане партизанске постројбе у окупираној Еуропи појавиле су се још 1939, у окупираној Пољској, онда у Норвешкој, Француској, земљама Бенелукса, у Грчкој итд. Сисачки НОП одред је први антифашистички партизански одред у окупираној Југославији, у Хрватској.”

Пригодним говорима политичари су одрадили своје, као да су говорили више Европи него овдашњем пуку, али нигде нисам осетио неки антифашистички ентузијазам. Напротив, слике кукастих крстова и кликтај усташких поздрава на стадионима звуче много уверљивије. Просто се осећа да је из срца и душе. Деснило је, уосталом, заразно. Председник антифашиста Хрватске Фрањо Хабулин изнео је у јавност да су хрватске библиотеке очишћене од књига које говоре о партизанској борби за слободу, да се у школама мало учи о томе, као и да је порушено око три хиљаде споменика борцима НОБ-а... Прочитао сам негде да је Спомен-костурница погинулим борцима НОБ-а на градском гробљу у Славонском Броду испрскана црвеном бојом и није очишћена ни на овај свечан дан.

Али звонило је о злочинима партизана с рекламе„Телеграма”, управо око Дана антифашистичке борбе, за који једва да се чуло.

Први број новина спрема се подуже, проверава се сваки текст, важно је какав ће први утисак оставити.

На насловној страни „Телеграма”, испод заглавља, пише да је 20. јун петак. Ја из Србије кренуо у суботу, а стигао у петак?!

Проверавао сам после није ли у Хрватској субота петак, у складу са променама које су се збиле. И које се збивају. Ево, видим, још један дипломатски потез: демократска и еуропејска Хрватска успоставља дипломатске односе са комунистичком Северном Корејом која је, усталом, Хрватску међу првима признала.

Седим на тераси апартмана у сеоцету Карлобага, кад улицом наиђе неки продавац. Продаје хладно цеђено маслиново уље и вино. Свратим га на пиће. Једва приста на кафу. Представим му се.

– Ја сам Мићо – каже он. – Хрват из Бенковаца.

– Ја Србин, из Београда... Да ли си био у рату?

– Шта да ти кажем... Прво су Срби спалили хрватско, онда су дошли наши, спалили њихово. И остала је пустош.

(Најсажетији опис рата, такорећи – хаику поезија?)

Причали смо још.

Нисам имао ситно, а ни он, за уље (требало је још два евра). Мићо оде до кола и донесе две литре белог, у пластичној боци нимало лошије од извиканог, рекламираног, упакованог и фирмираног вина. Поклон, уз она два евра.

И оде.