Блерове стрепње од Милошевићеве тактике

Специјално за "Политику" из Лондона
Кад је Тони решио да оде, помислио сам да је прави тренутак за штампање дневника – рекао је на промоцији у Институту за образовање у Лондону Алaстер Камбел. "Отишао сам до њега, и рекао да размишљам да штампам ту књигу у којој ће он бити највише у жижи. Многи политичари би се престравили. Он је само рекао је да се нада да ће књига открити да је ту било и добрих ствари. Био је више забринут за друге лидере него за себе, како ће они да се осећају, а ја сам мислио да ће да мрзи то што сам писао о њему како се шета у доњем вешу! Тони је био у скроз другом филму, чак ме је замолио да избацим нешто што сам написао о Борису Јелцину, који је тада већ био мртав."

Велико интересовање британске јавности, огромна медијска пажња, бројни интервјуи и распродата промоција (истина, једина у Лондону) пратили су излазак књиге "Године Блера" аутора Алaстера Камбела, бившег саветника за медије, портпарола и шефа службе за информације Тонија Блера.

Рокерске фасцинације

"Године Блера" су заправо изводи из Камбеловог дневника који је овај бивши новинар водио од 1994, када је постао један од најближих сарадника тадашњег новог лидера лабуриста, до његове оставке 2003, након самоубиства др Дејвида Келија и афере праћене чувеним "Хатоновим извештајем". Ова књига, која се сматра најразголићенијом хроником савремене британске политичке сцене коју је обичан грађанин икад могао да прочита, описује успон "нових лабуриста" (назив Лабуристичке странке под Блеровим вођством, чији је један од главних дизајнера управо био сам Камбел), успоне и падове Блерове администрације, међуљудске односе у самом кабинету, дајући читаоцу ретко доступан увид у карактерне црте главних актера тадашње политичке сцене Велике Британије (многи од њих још увек су политички активни), а све неретко зачињено Камбеловим духовитим и циничним коментарима. За многе свакако најзанимљивији јесу детаљи који показују Блерову личност изблиза, као лидера, пријатеља, породичног човека, упорног, тврдоглавог, понекад тремароша, непоправљивог идеалисту.

Камбела су звали другим најважнијим човеком Британије, по сопственом признању био је поређен са Хитлером, Стаљином, Гебелсом. "Стално сам се питао, шта је следеће", уз смех објашњава.

Био је Блерова сенка, контроверзан, оштар и заједљив, без длаке на језику. "Требало је да будем задужен за однос Тонија Блера са медијима, а испало је да је тај однос био само отрован!" Омражен и поштован у једнакој мери, Камбел је читаоцу дао на увид саму срж тадашње британске владе, покривајући кризе и скандале, свађе и оставке, помирења и компромисе. Читалац, тако, може да чита о сузама Чери Блер, њеним страховима и опаскама, љубавној афери Робина Кука, Блеровој фасцинацији рок музичарима (што је као студент и сам сањао да буде свирајући у рок бенду), обарајућој шармантности принцезе Дајане...

Књига "Године Блера" од стране неких критичара дочекана је на нож. Многи су очекивали да Камбел обелодани тајне и јавности непознате аспекте политичких одлука које су промениле историју. Тога у дневнику нема, иако он покрива рат против тероризма, преговоре за мир у Северној Ирској, Косово, Авганистан и Ирак. Многи такође сумњају у веродостојност података јер јер аутор по сопственом признању (као одани члан Лабуристичке странке) желео да представи свог лидера у најбољем светлу. Заиста, немогуће је, а не приметити стално присутну Камбелову фасцинацију ликом и делом Тонија Блера. Оно што бивши саветник бившег премијера, међутим, признаје, јесте да је књига прошла многе "цензуре" разних државних и тајних служби,  да се не би откриле неке велике државне тајне.

"А онда, ту су дошли и уреднички резови, да би се књига смањила на пристојну дужину", дипломатски је одговорио Камбел на питање где су "пикантерије". "Разне службе, па и сам Тони тражили су да неке ствари избацим, и ја сам то избацио."

"Очајни" господари рата

Косово и Милошевић као теме доминирале су седницама Блерове владе од јануара 1999. Из Камбелових сећања сазнајемо да је Весли Кларк отпочетка за све кривио Србе, док је сам Блер на самом почетку био резервисан према бомбардовању Србије, тврдећи да долазак ОВК неће ништа променити на Косову. Мишљење ће, како је познато, касније променити и сада већ бивши енглески премијер постаће један од највећих заговорника уласка копнених трупа на Косово. На дан бомбардовања, 24. марта, сви су били нервозни, а нервоза се појачавала из дана у дан, проузрокована лошим вестима. Занимљиво је читати коликим су тактичарем и великим мозгом и Блер и Клинтон сматрали Милошевића и практично стрепели од сваког његовог следећег корака. Средином априла обојица су паничили. Клинтон није желео никакве сукобе са Русима, Блеру су самом руке биле завезане. Обојицу их у то време Камбел описује као "очајне" и "деморалисане".

"Тони Блер је рекао да ми морамо да победимо", пише Камбел у свом дневнику 21. априла 1999, "и ако војска каже да то не може да се постигне из ваздуха, морамо да их слушамо. Бил је био прилично миран све време, жвакао је цигару, пио дијеталну кока-колу, мрмљао о Французима. Рекао је да мисли да вероватно правимо већу штету Милошевићу наго што мислимо. Ударали смо га јаче него што је икада могао да замисли. Питање је било можемо ли да га ударимо довољно јако да би морао да потражи дипломатски излаз из свега. Клинтон је причао о покретању званичне оптужнице за ратне злочине против Милошевића, а у исто време није престајао да говори да ли бисмо могли да направимо неки споразум с њим... Бил је рекао да треба да бомбардујемо као луди, да будемо креативнији у дипломатији, можда да наоружамо Албанце..."

Клинтон је након иницирања читаве ствари, по Камбеловом мишљењу, позиционирао себе у средину. У другој половини маја, међутим, у дугом телефонском разговору Клинтон је променио тон. Буквално вичући на Блера, оптужио га је да његова медијска машинерија хушка јавност против САД и њиховог председника, посредно оптужујући и Камбела за такву ситуацију. Касније је Блер покушавао да га оправда истичући да велики притисак тера Клинтона да се на некоме "издува", а да једино то може са њим.

Камбел је још једном јавно одбацио оптужбе да је на било који начин индиректно одговоран за смрт др Дејвида Келија, пребацујући одговорност на непрофесионалност новинара Би-Би-Сија који је измислио читаву аферу досијеа који фалсификују податке о оружју за масовно уништење у Ираку, а по наводном диктату Алaстера Камбела. По сопственом признању, плакао је на вест о Келијевој смрти.

Књига "Године Блера" је тренутно један од бестселера у Великој Британији и на првом месту листе најчитанијих књига "Сандеј тајмса".