Може ли улазак у ЕУ да обрише грехе

С људима као што је Вулин, Србија не може ући у заједницу слободних, уљуђених демократских држава као што је ЕУ, поручила је Колинда Грабар-Китаровић, разљућена изјавом српског министра за рад који је, алудирајући на председницу Хрватске, у Јадовну рекао да „не може иста рука венац носити и у Блајбург и у Јасеновац”. Хрватска председница очигледно је, као и многи тамошњи званичници пре ње, желела да подвуче да је Србија још миљама далеко од „демократске” Хрватске.

Али, извештај америчке организације Фридом хаус „приземљио” је Загреб. Најновији извештај ове међународне невладине организације која на основу великог броја критеријума процењује стање у некој земљи показује да Хрватска није ни за јоту демократскија држава од Србије. Наиме, и једна и друга земља сврстане су у групу такозваних „полуконсолидованих демократија”, чак с идентичним рејтингом од 3,68. Ако је за утеху Хрватима, али и нама, Црна Гора, Македонија, Албанија и БиХ нашле су се у групи „транзиционих влада или хибридних режима”.

Професор Филозофског факултета у Загребу Жарко Пуховски каже да ипак не би требало пренебрегнути чињеницу да је Хрватска у Европској унији, а да Србија није.

„И то је ’класна’ разлика. Србија сада зависи од Хрватске, Хрватска не зависи од Србије, и то је реалност. Из тога не следи да је Хрватска боља, али следи да је Хрватска супериорна. То је велика разлика. Као што је Словенија натерала Хрватску да схвати да само кроз Љубљану може у Брисел, тако ће Хрватска натерати Србију да схвати да само кроз Загреб може у Брисел. Словенији је то раније радила Италија. Додуше, Хрватска је обећала да се неће према Србији понашати као некада Словенија према њој, али и то ћемо видети”, каже Пуховски и закључује да није реч о томе ко је бољи, него о реалним односима моћи.

Да у Хрватској заиста верују да су уласком у ЕУ постали супериорни, бар у односу на Србију, показују и речи Весне Црнић-Гротић, главне правне заступнице Загреба пред Међународним судом правде у спору са Србијом, која је на крају расправе поручила да ће Србија у процесу приближавања ЕУ морати да „рашчисти са неким својим погрешним представама и митовима шта се заправо догађало током деведесетих година”. На питање „Политике” не би ли и Хрватска требало да се ослободи погрешних митова, заступница Загреба је готово изненађено одговорила да је ваљда јасно, из саме чињенице да је Хрватска постала пуноправна чланица ЕУ, да код њих нема заблуда и погрешних митова.

Подсећања ради, пуштање Војислава Шешеља из Хашког трибунала, по одлуци тог суда, ражестило је званични Загреб, а на удару критике није се нашао само Трибунал, него и званични Београд.

„Видели смо да Тужилаштво и раније, додуше против недужних људи као што је Готовина, није знало да одради свој посао. Тада га није ни морало одрадити јер није било ничега”, оценио је премијер Зоран Милановић, док је хрватска председница упорно понављала да је „ратном злочинцу Шешељу” место искључиво у Трибуналу.

Иако се није изјашњавао о Шешељу, министар Вулин је ипак изазвао гнев Загреба јер је Милановића позвао да дође у Београд и овде упозна 250.000 протераних у „Олуји” који су бежали пред „јамом и усташким генералом Антом Готовином”. Министар бранитеља Предраг Матић поручио му је да иде да се лечи, а Вулин њему узвратио да се „од усташтва неће излечити никада”. Уследио је оштар протест хрватског Министарства спољних послова, али не и противреакција Београда.

И у свим другим, сличним ситуацијама, Београд је покушавао да спусти лопту. Тако је било и када је некадашњи председник Иво Јосиповић одбио да дође на инаугурацију Томислава Николића у мају 2012. године, условивши сарадњу са новим српским председником његовим претходним „напуштањем идеје четништва и експанзије”. У октобру 2013. године ипак је дошао у Београд на разговор с Николићем.

Ништа омиљенији од Вулина у Загребу није био ни некадашњи министар спољних послова Вук Јеремић. Као бомба је одјекнула његова изјава у Загребу 2008. године, када је Хрватску оптужио за етничко чишћење „више од четврт милиона Срба током операције ’Олуја’ 1995”.

Да Београд нема намеру да мења курс према суседима потврдио је ових дана премијер Вучић. Он је поновио да следи политику помирења у региону.

„Ми се заиста трудимо да не коментаришемо оно што хрватски политичари кажу на наш рачун”, поручио је Вучић.

Председник Напредног клуба Чедомир Антић не верује да се односи с Хрватском могу битније променити набоље.

„Ко год био председник Хрватске и шта год се дешавало, увек се враћамо на исто. Кад год има неки унутрашњи проблем, Хрватска отвори проблем са Србијом. Ми треба да прихватимо реалност и не би требало да будемо део сукоба у Хрватској – да ли ће и даље бити дозвољен абортус, да ли ће се ’нећу’ писати заједно или одвојено и да ли ће неки непознати фрањевац да буде замена за Вука Караџића. То нас не треба да брине. То је проблем Хрватске, нека живе с тим, са својим Маркачима и Готовинама”, каже Антић.

Сваки антисрпски покрет у региону, према његовим речима, направљен је по узору на хрватски, што се, каже, види из аргумената македонских и црногорских шовиниста, али и оних у Војводини.

„Ми не треба да прецењујемо своје снаге, али ни да дозволимо да нас праве лудима. Битно је да Србија има са Хрватском што боље односе, али они би требало да буду на нивоу саветника председника Републике и помоћника у влади и да се разговара о конкретним проблемима људи. Не сме се више дозволити да председник владе одлази на инаугурацију жене која је два пута поменула Војводину као државу”, мишљења је Антић.

Директор Центра за регионализам Александар Попов сматра да проблема у односима има не само између Загреба и Београда, него међу свима који су умешани у ратни сукоб деведесетих година 20. века.

„Багаж из деведесетих требало би да остане иза нас, незаборављен, али и да не буде терет за будуће односе. Ми то нисмо били у стању да урадимо. Сусрети на високом нивоу повремено чине наше односе бољим и перспективнијим”, мишљења је Попов, који је уверен и да се чарке и сукоби са суседима често користе за унутрашњеполитичке сврхе.

Пуховски је, пак, уверен да се односи Београда и Загреба још десетинама година неће потпуно средити.

„Ја то сигурно нећу доживети. Односи су нормализовани толико да економија функционише добро, не тучемо се више. Па ја сам чуо Немце и Французе како се огорчено свађају због ствари из 18. века. То се не може избећи. Такве ствари постоје међу нацијама. Важно је да се не користе прејаке речи, што каже велики српски песник Бранко Миљковић, и да не буде физичког насиља, а свега другог ће увек бити”, закључује Пуховски.