Изгубљени у преводу

У чувеном скечу „Топ-листе надреалиста”, лингвистички „експерт”, проф. др Нермин Падеж (Неле Карајлић) из Института за језик, књижевност, малу привреду и телекомуникације упознаје јавност са „епохалним открићем” – уместо једног језика (српско-хрватског, хрватско-српског) имамо посла са шест посве различитих језика: српским, хрватским, босанским, херцеговачким, црнским и горским. У прилог тој тези, „професор” пушта кратак прилог са ситуацијама из свакодневног живота у којем су актери припадници различитих језичких група, па је њихова комуникација, иако се наизглед обавља на истом језику, могућа само уз посредовање овлашћених тумача, који свој посао наплаћују по броју преведених субјеката, предиката и прилошких одредби. То је само један од скечева „Надреалиста” који нам са ове временске дистанце сликовито дочарава како је кратак пут од сатире на актуелну политичку свакодневицу до тога да се живот претвори у једну велику сатиру. Већ неко време смо сведоци једне такве сатире која се тиче захтева за постављање судских преводилаца за босански (бошњачки) језик. Према медијским написима („Политика”, 26. јун), у последњих пет година се у пријепољском суду услед овог процедуралног захтева нагомилало око 140 поступака. Напослетку је реаговало и Министарство правде и огласило конкурс за постављање сталних судских преводилаца за босански језик за подручја виших судова у Ужицу и Новом Пазару.

Процесни закони у Србији (Законик о кривичном поступку, чл. 11, Закон о парничном поступку, чл. 95, Закон о ванпарничном поступку, чл. 177) предвиђају право учесника у поступку да им буде додељен судски преводилац онда када „не знају” или „не разумеју” језик на којем се поступак води. Ово право постоји зарад процедуралне једнакости – способности сваке од страна у поступку да ефективно заступа своје интересе (equality of arms). Не може се, међутим, говорити о ускраћивању тога права само зато што странка тврди да „не зна” или „не разуме” језик на којем се поступак води, ако се према свим расположивим чињеницама са сигурношћу може тврдити супротно. Комитет за људска права је то установио још 1986. године у случају Доминика Гесдона (Dominique Guesdon vs. France, Communication No. 219/1986), који је тврдио да му је Француска повредила право на правично суђење из члана 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима зато што су судови одбили да му доделе преводиоца за његов матерњи, бретонски језик. Судови су такву одлуку образлагали чињеницом да г. Гесдон добро влада француским језиком и да на њему може да изложи своју одбрану, што је и за комитет било довољно да утврди да нема повреде права на процесну једнакост. Ситуација у Пријепољу је унеколико другачија јер је чланом 5 Статута oпштине установљено да су, поред већинског, у службеној употреби „и босански језик и латинично писмо”. Процесни закони предвиђају могућност да, тамо где су мањински језици и писма у званичној употреби, поступци буду вођени и на тим језицима. Да ли то онда значи да је у наведеним случајевима суду у Пријепољу био потребан судски преводилац за босански језик? Наравно да не! Када је реч о писменом саобраћању суда и странака, странке чији је матерњи језик босански имају право да захтевају да се та комуникација одвија на латиничном писму и уз употребу ијекавице. У погледу усменог дела поступка, он ће се несметано одвијати и ако неки учесници тврде да говоре српским, а неки босанским језиком, јер је очигледно реч о међусобно разумљивим језицима.

Често се, наиме, па и у пријепољском случају, бркају лингвистичко-комуникацијски и политичко-симболички нивои језика. Према речима нашег чувеног лингвисте, Ранка Бугарског, „оба нивоа одражавају стварност, само у њеним различитим видовима, па се стога оба морају уважити”. Па тако, ако се у социолингвистичком смислу може политички оправдати и признати захтев једне мањинске заједнице да језик којим говори означи засебним именом, никако се не може прихватити да су припадници новонастале језичке заједнице напрасно изгубили способност комуницирања са онима са којима су до јуче то чинили (и са којима и ван суда још то чине). Но, од правника у судовима и Министарству правде се није очекивало да буду познаваоци лингвистичке теорије да би могли да донесу исправну одлуку у пријепољском случају. Све што је било потребно јесте да се на одговарајући начин протумаче и примене релевантне правне одредбе. Већ то би било довољно да се закључи да примена права не сме водити очигледно апсурдним исходима и злоупотреби процесних права, што је у Пријепољу до пуног изражаја дошло у случају парнице два брата која су у зависности од процесног положаја наизменично тврдила да знају, односно не знају језик поступка.

То што правници у суду и Министарству нису били кадри да адекватно примене право, већ су својим деловањем додатно допринели фарсичности целокупне ситуације, иде у великој мери и на душу нас на правним факултетима, који образујући будуће судије, тужиоце и адвокате и даље сматрамо да је важније знати у ком члану закона стоји и како гласи нека одредба, а не како је ваљано протумачити и применити у конкретним животним околностима.

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, предавач на предмету Мањинска права