Izgubljeni u prevodu

U čuvenom skeču „Top-liste nadrealista”, lingvistički „ekspert”, prof. dr Nermin Padež (Nele Karajlić) iz Instituta za jezik, književnost, malu privredu i telekomunikacije upoznaje javnost sa „epohalnim otkrićem” – umesto jednog jezika (srpsko-hrvatskog, hrvatsko-srpskog) imamo posla sa šest posve različitih jezika: srpskim, hrvatskim, bosanskim, hercegovačkim, crnskim i gorskim. U prilog toj tezi, „profesor” pušta kratak prilog sa situacijama iz svakodnevnog života u kojem su akteri pripadnici različitih jezičkih grupa, pa je njihova komunikacija, iako se naizgled obavlja na istom jeziku, moguća samo uz posredovanje ovlašćenih tumača, koji svoj posao naplaćuju po broju prevedenih subjekata, predikata i priloških odredbi. To je samo jedan od skečeva „Nadrealista” koji nam sa ove vremenske distance slikovito dočarava kako je kratak put od satire na aktuelnu političku svakodnevicu do toga da se život pretvori u jednu veliku satiru. Već neko vreme smo svedoci jedne takve satire koja se tiče zahteva za postavljanje sudskih prevodilaca za bosanski (bošnjački) jezik. Prema medijskim napisima („Politika”, 26. jun), u poslednjih pet godina se u prijepoljskom sudu usled ovog proceduralnog zahteva nagomilalo oko 140 postupaka. Naposletku je reagovalo i Ministarstvo pravde i oglasilo konkurs za postavljanje stalnih sudskih prevodilaca za bosanski jezik za područja viših sudova u Užicu i Novom Pazaru.

Procesni zakoni u Srbiji (Zakonik o krivičnom postupku, čl. 11, Zakon o parničnom postupku, čl. 95, Zakon o vanparničnom postupku, čl. 177) predviđaju pravo učesnika u postupku da im bude dodeljen sudski prevodilac onda kada „ne znaju” ili „ne razumeju” jezik na kojem se postupak vodi. Ovo pravo postoji zarad proceduralne jednakosti – sposobnosti svake od strana u postupku da efektivno zastupa svoje interese (equality of arms). Ne može se, međutim, govoriti o uskraćivanju toga prava samo zato što stranka tvrdi da „ne zna” ili „ne razume” jezik na kojem se postupak vodi, ako se prema svim raspoloživim činjenicama sa sigurnošću može tvrditi suprotno. Komitet za ljudska prava je to ustanovio još 1986. godine u slučaju Dominika Gesdona (Dominique Guesdon vs. France, Communication No. 219/1986), koji je tvrdio da mu je Francuska povredila pravo na pravično suđenje iz člana 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima zato što su sudovi odbili da mu dodele prevodioca za njegov maternji, bretonski jezik. Sudovi su takvu odluku obrazlagali činjenicom da g. Gesdon dobro vlada francuskim jezikom i da na njemu može da izloži svoju odbranu, što je i za komitet bilo dovoljno da utvrdi da nema povrede prava na procesnu jednakost. Situacija u Prijepolju je unekoliko drugačija jer je članom 5 Statuta opštine ustanovljeno da su, pored većinskog, u službenoj upotrebi „i bosanski jezik i latinično pismo”. Procesni zakoni predviđaju mogućnost da, tamo gde su manjinski jezici i pisma u zvaničnoj upotrebi, postupci budu vođeni i na tim jezicima. Da li to onda znači da je u navedenim slučajevima sudu u Prijepolju bio potreban sudski prevodilac za bosanski jezik? Naravno da ne! Kada je reč o pismenom saobraćanju suda i stranaka, stranke čiji je maternji jezik bosanski imaju pravo da zahtevaju da se ta komunikacija odvija na latiničnom pismu i uz upotrebu ijekavice. U pogledu usmenog dela postupka, on će se nesmetano odvijati i ako neki učesnici tvrde da govore srpskim, a neki bosanskim jezikom, jer je očigledno reč o međusobno razumljivim jezicima.

Često se, naime, pa i u prijepoljskom slučaju, brkaju lingvističko-komunikacijski i političko-simbolički nivoi jezika. Prema rečima našeg čuvenog lingviste, Ranka Bugarskog, „oba nivoa odražavaju stvarnost, samo u njenim različitim vidovima, pa se stoga oba moraju uvažiti”. Pa tako, ako se u sociolingvističkom smislu može politički opravdati i priznati zahtev jedne manjinske zajednice da jezik kojim govori označi zasebnim imenom, nikako se ne može prihvatiti da su pripadnici novonastale jezičke zajednice naprasno izgubili sposobnost komuniciranja sa onima sa kojima su do juče to činili (i sa kojima i van suda još to čine). No, od pravnika u sudovima i Ministarstvu pravde se nije očekivalo da budu poznavaoci lingvističke teorije da bi mogli da donesu ispravnu odluku u prijepoljskom slučaju. Sve što je bilo potrebno jeste da se na odgovarajući način protumače i primene relevantne pravne odredbe. Već to bi bilo dovoljno da se zaključi da primena prava ne sme voditi očigledno apsurdnim ishodima i zloupotrebi procesnih prava, što je u Prijepolju do punog izražaja došlo u slučaju parnice dva brata koja su u zavisnosti od procesnog položaja naizmenično tvrdila da znaju, odnosno ne znaju jezik postupka.

To što pravnici u sudu i Ministarstvu nisu bili kadri da adekvatno primene pravo, već su svojim delovanjem dodatno doprineli farsičnosti celokupne situacije, ide u velikoj meri i na dušu nas na pravnim fakultetima, koji obrazujući buduće sudije, tužioce i advokate i dalje smatramo da je važnije znati u kom članu zakona stoji i kako glasi neka odredba, a ne kako je valjano protumačiti i primeniti u konkretnim životnim okolnostima.

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predavač na predmetu Manjinska prava