Пир јавног

Више није тајна да нема тајни. Граница између јавног и приватног је избрисана. Са развојем медија власници наших живота постали су – слика и реч. Од када је екран ушао у наше спаваће собе, оне су постале дневни боравци тероризма, ратова, елементарних непогода, саобраћаних несрећа, личних трагедија... загрљаји и пољупци – туђи, у најбољем случају заједнички – посвојени. Виртуелноје постало стварно, наш живот симулација живота. Живе се туђе среће и несреће, за сопствене нема простора; то је и циљ – удаљити, одвојити, поништити индивидуално, неутралисати, обезличити индивидуу.

Идеје које су прокламовале право на индивидуалност, а тиме и приватност ,,да чашу пуну горчине или сласти, испијете сами , својим јединственим уснама”(Хосе Ортега и Гасет), укинуто је. Горчину и сласт сада вам прописују, дозирају и контролишу други. Неславну улогу у томе преузели су медији. У име освајања сопствене слободе, медији су упали у замку укидања слободе другима. Њихова слобода претворила се у терор над индивидуалним и приватним. За њих више нема ничег светог, све је само вест – и живот, и болест и смрт... Ако нам је онемогућено право на срећу, то не значи да нам треба одузети право на лични бол и несрећу, па и трагедију. ,,Пир јавног” (Бодријар) шири се попут каквог пожара и захвата све, и моћног и немоћног, узима данак од породице, деце, недужних...

Сетимо се само прошлогодишњег снимања оног несрећног човека на крову зграде са које је намеравао да скочи. Камера је бесомучно, и бескрупулозно, сатима снимала спасавање од самоубиства, и сама убијајући. Тиме што је тог човека лоцирала на одређеној адреси, снимила зграду, па још и брата који га спасава, убила је његову приватност и приватност његове породице. И то није било довољно; ,,ревносни” новинари су пронашли да је човек био лечен у болници ,,Лаза Лазаревић”, и још да је био на ратишту. Ово последње је ваљда требало да буде оправдање за све остало.

На истој телевизији гледали смо годину-две пре тога беспоштедан интервју са женом која је наводно давила своју тек рођену децу. Новинарка је до те мере била професионална и слободоумна, да није приметила да је жена слабоумна. Јавно жигосање претворило се у својеврсни линч над особом која тешко да може да одговара за своје поступке.

Свакодневно присуствујемо вољном – невољном нарушавању и повређивању приватности људи, поготову када они нису у могућности да реагују, кад су унесрећени. Болести и све врсте несрећа просто су мамац за ,,јуришнике” на лошу вест – што већа несрећа то већа и маснија слова. Нагледали смо се убијених, повређених, страдалих... нема новине имуне на такву врсту вести. Па, и ове су новине на насловној страни пре годину дана донеле слику ,,једног” пешака страдалог у центру Београда. Био је то један од наших виђенијих песника, нажалост са лицем према земљи. Бескрупулозности нема краја, анонимни људи су потпуно незаштићени, али ни јавне личности не пролазе боље; тада се сензационалистички апетити само повећавају. Јавна функција као да даје за право да нечија личност и њена приватност постану ,,јавно добро” по коме ће сви имати право да ,,газе”. Јавна функција подлеже критици и јавној провери, али не и нечији приватни живот, осим ако не угрожава други. При том, сви као да заборављају да и ти и ,,такви” људи имају родитеље, породицу, децу, дакле, недужне. Сва ,,пизма” на министра полиције, који је страдао недавно, не може искупити ту врсту јавног ,,сецирања” човека у невољи.

А онда су, да не би било предаха, уследила спектакуларна хапшења фудбалских функционера. Ова својеврсна ,,јавност рада” полиције постала је заштитни знак ове владе. Мало-мало, па полиција, уз присуство камера, ,,тренира строгоћу” над судијама, професорима, а сада и над врхунским спортистима. Тек да се покаже да нема неприкосновених, осим политичара и покојег злочинца. Тако, заслужне спортисте видесмо са лисицама на рукама, али зато не видесмо онога ,,заслужног” за уцене, отмице и убиства; Легија се, приповедају нам, предао сам, али можда би и Џајић и Цветковић, да им је пружено то право. Правда се не штити камерама. Јавно понижавање и жигосање нису прописане, легалне, законске мере, већ увођење парамера за застрашивање јавности. Оваква врста ,,транспарентности рада” полиције сурогати су линчовања и јавног вешања. Медији су средство, конопац који се клати над нашим главама, а већ сутра може и некоме од нас (или њих) да нажуља врат.

,,Пир јавног” јесте медијски производ, медији бацају жишку, распирују ватру, и када је то неопходно, али све чешће по цену гажења свих етичких норми, о добром укусу да и не говоримо. О томе удружења новинара ћуте, сува политика је још увек једино што их интересује. За то време наши животи постају црне хронике.