Pir javnog

Više nije tajna da nema tajni. Granica između javnog i privatnog je izbrisana. Sa razvojem medija vlasnici naših života postali su – slika i reč. Od kada je ekran ušao u naše spavaće sobe, one su postale dnevni boravci terorizma, ratova, elementarnih nepogoda, saobraćanih nesreća, ličnih tragedija... zagrljaji i poljupci – tuđi, u najboljem slučaju zajednički – posvojeni. Virtuelnoje postalo stvarno, naš život simulacija života. Žive se tuđe sreće i nesreće, za sopstvene nema prostora; to je i cilj – udaljiti, odvojiti, poništiti individualno, neutralisati, obezličiti individuu.

Ideje koje su proklamovale pravo na individualnost, a time i privatnost ,,da čašu punu gorčine ili slasti, ispijete sami , svojim jedinstvenim usnama”(Hose Ortega i Gaset), ukinuto je. Gorčinu i slast sada vam propisuju, doziraju i kontrolišu drugi. Neslavnu ulogu u tome preuzeli su mediji. U ime osvajanja sopstvene slobode, mediji su upali u zamku ukidanja slobode drugima. Njihova sloboda pretvorila se u teror nad individualnim i privatnim. Za njih više nema ničeg svetog, sve je samo vest – i život, i bolest i smrt... Ako nam je onemogućeno pravo na sreću, to ne znači da nam treba oduzeti pravo na lični bol i nesreću, pa i tragediju. ,,Pir javnog” (Bodrijar) širi se poput kakvog požara i zahvata sve, i moćnog i nemoćnog, uzima danak od porodice, dece, nedužnih...

Setimo se samo prošlogodišnjeg snimanja onog nesrećnog čoveka na krovu zgrade sa koje je nameravao da skoči. Kamera je besomučno, i beskrupulozno, satima snimala spasavanje od samoubistva, i sama ubijajući. Time što je tog čoveka locirala na određenoj adresi, snimila zgradu, pa još i brata koji ga spasava, ubila je njegovu privatnost i privatnost njegove porodice. I to nije bilo dovoljno; ,,revnosni” novinari su pronašli da je čovek bio lečen u bolnici ,,Laza Lazarević”, i još da je bio na ratištu. Ovo poslednje je valjda trebalo da bude opravdanje za sve ostalo.

Na istoj televiziji gledali smo godinu-dve pre toga bespoštedan intervju sa ženom koja je navodno davila svoju tek rođenu decu. Novinarka je do te mere bila profesionalna i slobodoumna, da nije primetila da je žena slaboumna. Javno žigosanje pretvorilo se u svojevrsni linč nad osobom koja teško da može da odgovara za svoje postupke.

Svakodnevno prisustvujemo voljnom – nevoljnom narušavanju i povređivanju privatnosti ljudi, pogotovu kada oni nisu u mogućnosti da reaguju, kad su unesrećeni. Bolesti i sve vrste nesreća prosto su mamac za ,,jurišnike” na lošu vest – što veća nesreća to veća i masnija slova. Nagledali smo se ubijenih, povređenih, stradalih... nema novine imune na takvu vrstu vesti. Pa, i ove su novine na naslovnoj strani pre godinu dana donele sliku ,,jednog” pešaka stradalog u centru Beograda. Bio je to jedan od naših viđenijih pesnika, nažalost sa licem prema zemlji. Beskrupuloznosti nema kraja, anonimni ljudi su potpuno nezaštićeni, ali ni javne ličnosti ne prolaze bolje; tada se senzacionalistički apetiti samo povećavaju. Javna funkcija kao da daje za pravo da nečija ličnost i njena privatnost postanu ,,javno dobro” po kome će svi imati pravo da ,,gaze”. Javna funkcija podleže kritici i javnoj proveri, ali ne i nečiji privatni život, osim ako ne ugrožava drugi. Pri tom, svi kao da zaboravljaju da i ti i ,,takvi” ljudi imaju roditelje, porodicu, decu, dakle, nedužne. Sva ,,pizma” na ministra policije, koji je stradao nedavno, ne može iskupiti tu vrstu javnog ,,seciranja” čoveka u nevolji.

A onda su, da ne bi bilo predaha, usledila spektakularna hapšenja fudbalskih funkcionera. Ova svojevrsna ,,javnost rada” policije postala je zaštitni znak ove vlade. Malo-malo, pa policija, uz prisustvo kamera, ,,trenira strogoću” nad sudijama, profesorima, a sada i nad vrhunskim sportistima. Tek da se pokaže da nema neprikosnovenih, osim političara i pokojeg zločinca. Tako, zaslužne sportiste videsmo sa lisicama na rukama, ali zato ne videsmo onoga ,,zaslužnog” za ucene, otmice i ubistva; Legija se, pripovedaju nam, predao sam, ali možda bi i Džajić i Cvetković, da im je pruženo to pravo. Pravda se ne štiti kamerama. Javno ponižavanje i žigosanje nisu propisane, legalne, zakonske mere, već uvođenje paramera za zastrašivanje javnosti. Ovakva vrsta ,,transparentnosti rada” policije surogati su linčovanja i javnog vešanja. Mediji su sredstvo, konopac koji se klati nad našim glavama, a već sutra može i nekome od nas (ili njih) da nažulja vrat.

,,Pir javnog” jeste medijski proizvod, mediji bacaju žišku, raspiruju vatru, i kada je to neophodno, ali sve češće po cenu gaženja svih etičkih normi, o dobrom ukusu da i ne govorimo. O tome udruženja novinara ćute, suva politika je još uvek jedino što ih interesuje. Za to vreme naši životi postaju crne hronike.