Руски изазов, НАТО одговор

Прошле недеље, без много буке, како то у историји понекад бива, озваничен је нови европски, па и глобални поредак – повратком на стари. Са новим контекстом и актерима који више нису оно што су некад били.

Реч је о институционализацији Новог хладног рата (који сада може да се пише великим почетним словом). То је учињено тиме што је НАТО, на састанку у Бриселу, одвраћање и обуздавање Русије вратио у средиште своје мисије.

Ово је, без сумње, досад најважнији резултат украјинске кризе, започете „Мајдан револуцијом” у Кијеву у новембру 2013, настављене анексијом Крима и од стране Русије издашно потпомогнуте побуном етничких Руса на украјинском истоку. И, наравно, зачињене санкцијама Запада, контрамерама Москве и звецкањем оружјем на обе стране.

Али најновије редефинисање НАТО, чије је само постојање после рушења Берлинског зида доведено у питање, да би му ослабљени темељи били прво ојачани бомбардовањем СР Југославије 1999, а потом интервенцијом у Авганистану, ипак је главни резултат руско-западног сучељавања, који је срушио концепт интеграције Русије у западни поредак као партнера у безбедносној архитектури. И нова је чињеница у трагању за одговором на питање ко ће у овом конфликту извући дебљи крај.

За ту анализу није најважније ко је у праву: да ли Русија и званично објашњење Кремља да је украјински конфликт проистекао из настојања Америке и њених европских савезника да „свугде наметну своју вољу” или Путинова доктрина о праву на интервенцију у бившим совјетским републикама да би тамо заштитила угрожене етничке Русе.

Главно је оно што се догодило на терену: иако Русија тврди да је угрожена од Запада, Запад је догађаје у последњих годину и по доживео као удар на постхладноратовски европски поредак, у којем су све бивше совјетске републике третиране као суверене државе с неповредивим територијалним интегритетом (украјински је био додатно заштићен и билатералним уговором са Русијом).

Запад је зажмурио пред кршењем тог принципа у случају Грузије и тамошњег, од Русије подстакнутог отцепљења Абхазије и Јужне Осетије, али одбија да легитимизује руску сферу интереса на бившем совјетском простору и не уважава аргумент Москве да је процес ширења НАТО на исток и његов директан излазак на њене границе претња руској безбедности.

Да ли је овакав исход – збијање редова НАТО, довлачење тешке војне технике у непосредно руско суседство (да тамо остане), стварање снага за брзу реакцију од 40.000 људи, учестали маневри на којима се увежбава савезничка координација – Путин предвидео и очекивао, није најважније. Битна је обострана перцепција о томе шта су у овој конфронтацији „црвене линије”.

Најновији развој догађаја, наиме, оповргава процену Москве да Западу, а поготово Европи, недостаје политичка воља да плати неопходну цену одбране својих принципа и у овом заплету конкретног геополитичког интереса (да у своје окриље увуче Украјину). Доказ за то је обнављање замрле дебате о војним потенцијалима НАТО и подразумевајућим трошковима: сада постоје стварни аргументи за излазак у сусрет америчком захтеву да се плати пуна чланарина за безбедносни кишобран који пружа алијанса: да се за одбрану троши најмање два одсто БДП сваке чланице.

Најновији обрт није без ризика, по обе стране. Путин је управо објавио да ће нуклеарном арсеналу земље придодати 40 нових интерконтиненталних ракета, уз претње да ће се на списку циљева наћи и свака нова држава која приступи НАТО.

Неколико десетина ракета више или мање не мењају, међутим, суштински однос снага: две стране ионако имају превише нуклеарног оружја, тако да и даље важи формула „обострано загарантованог уништења”. Што ће рећи да нуклеарне бојеве главе нису за употребу, али за претње и одвраћање јесу.

Ова равнотежа снага обезбедила је да од 1945. у Европи не избије неки нови „велики рат”. Данашња Русија, међутим, и војно је и економски слабија од почившег Совјетског Савеза (и нема више Варшавског пакта), али то Путину није препрека да тражи да јој се призна статус велике силе, чији су захтеви за геополитичком прерасподелом легитимни.

Што се тиче санкција и контрасанкција, евидентно је да казнене мере Запада нису имале очекивани учинак. Руска економија показала се отпорнијом него што је предвиђано, мада то не оповргава чињеницу да је земља у рецесији, при чему следећа година неће бити боља од ове.

Чињеница да су цене нафте ниске, упркос неколико озбиљних жаришта на Блиском истоку, околност да је Русија превише зависна од извоза енергената, и то што јој демографска реалност стално смањује број радно активних становника, нису основа за оптимистичке прогнозе за њену економију. Притом, више је њених интерних, структурних отежавајућих околности, него оних екстерних.

С тим у вези, постоје и лимити војне модернизације, а у крајњем исходу и политичка и економска цена конфронтације. Путин је, додуше пркосом Западу подгрејао патриотски нерв Руса и себи обезбедио изузетно висок рејтинг, али колико ће то све коштати, тек ће се видети.