Велики гутају мале

На недавно завршеном конкурсу, Републичка радиодифузна агенција доделила је 88 дозвола за емитовање локалним ТВ станицама широм Србије. На исти конкурс јавило се 200 станица, што је само половина од броја локалних телевизија које су до недавно емитовале програм. Са још 30 регионалних станица, које својим сигналом тек премашују општинске оквире, укупан број локалних ТВ станица у Србији износи 150.

Наведени подаци јасно показују да је број локалних ТВ станица више него преполовљен у односу на време када су исте бујале широм Србије. Велики број локалних ТВ станица уопште није конкурисао за добијање дозволе већ је престао са радом током прошле године. Као разлог због кога су такве станице угашене највише се наводи економска неисплативост локалног телевизијског бизниса и неспремност власника да испуњавају многобројне обавезе неопходне за рад и развој телевизије. С обзиром на то да су осниване у време кад је масмедијски комплекс у Србији био далеко изван правно и програмски уређеног статуса, ове станице су могле да послују. Непостојање јасних прописа и њихова недоследна примена утицале су на појаву масовне телевизијске пиратерије помоћу које су локалне телевизије освајале гледалиште без улагања у куповину ауторских права. Илегална набавка модерних и скупих софтвера за аудио и видео обраду сигнала допринела је неосновано и нереално интензивном развоју оних телевизија које су то чиниле. И на крају, веома поједностављена сопствена продукција, често сведена на минимум новинарства, штедела је буџете и доносила какву-такву зараду власницима ових телевизија.

Свих година иза нас само су малобројни власници ТВ станица улагали у технику, кадрове и поштовали су прописе. Данас су углавном они добитници дозвола за емитовање. Међутим, ту није крај проблемима локалних медија.

Стотинак локалних ТВ станица нема јасну визију сопственог развоја, а скоро половини од њих прети банкрот. И поред тога што је медијско поље растерећено, а нелојална конкуренција значајно редукована, локални емитери с великим тешкоћама прикупљају новац за све своје трошкове. Станице које послују у великим градовима с потенцијалним гледалиштем од више од 150.000 становника имају веће шансе за преживљавање, али је у таквим срединама и конкуренција већа. Најтежа ситуација је у срединама са мање од 50.000 становника, а таквих је у Србији највише. Тамошње телевизије, чак и оне које немају локалну конкуренцију, неће моћи да преживе од тржишних прихода. Такве станице сваке године морају да уложе најмање четири милиона динара у кадрове, док је улагање у програм и технологију још толико. На малим локалним тржиштима нема могућности да такве станице зараде више од 200.000 динара месечно, дакле мање од 2,5 милиона годишње. Јасно је да ће дефицит ових станица бити већи од пет милиона динара годишње, а извори из којих ће се тај дефицит елиминисати показаће ко на такве станице има (или нема) утицај.

Овде треба поменути и крајње проблематичан однос државе према локалним емитерима, а он се огледа у непоштовању Закона о оглашавању у домену лимита за емитовање реклама. Наиме, према незваничним (али веома поузданим) информацијама до којих и обичан гледалац може да дође, пет националних емитера еклатантно крше одредбу о лимиту од 12 минута реклама у једном сату. Ако би држава применила санкције и уредила тај сегмент прописа, тада би се вишак са националних емитера преселио ка нижим нивоима, а то би била спасоносна сума новца која би локалне телевизије спасила од банкрота. Национални ТВ емитери у Србији зарађују више од 100 милиона евра од годишње суме која је у 2007. превазишла 250 милиона евра. За спас локалних телевизија било би довољно мање од десет одсто онога што сада неосновано и противно закону одлази у касе пет националних телевизија.

Ако се проблемима локалне радиодифузије, посебно у области телевизијског бизниса, нико од надлежних државних органа не буде озбиљније бавио, велики број станица ће банкротирати. Оне, пак, које буду имале изворе финансирања ван тржишта биће под интензивним утицајем и контролом управо вантржишних финансијера и власника. За сада су такви финансијери углавном локални привредници, понегде они са сумњивим пореклом капитала, а понегде и локални политичари. Њихов утицај на телевизије које финансирају и којима владају није лако доказати али се може уочити приликом пажљиве анализе програма.

И, на крају, остаје главно питање, а то је квалитет самих локалних ТВ програма. Већина станица је неприпремљена за тржишну утакмицу, а стање основних ресурса је веома лоше. Кадровски потенцијали локалних ТВ станица су слаби, делом због одлива кадрова ка већим редакцијама, а делом због малих улагања у њихов развој. Такође, ризичан сегмент локалног телевизијског пословања јесте програмска продукција коју ове станице често не могу да испуне користећи сопствене ресурсе, те посежу за реемитовањем или мрежним програмима. Такви програми су веома слабог квалитета, обилују рекламним спотовима, субкултурним садржајима и СМС маркетингом. У комуниколошком смислу, такви садржаји су ентропијског карактера и њихова информативност не постоји а основна сврха је – зарада.

комуниколог