И мода је перформанс

Од нашег дописника
Изложбени простор Semper Depot-а, хале која припада згради бечког факултета визуелних уметности, овог лета се – уметничким дисплејем посвећеном двадесетогодишњем јубилеју модног дизајнера Кристијана Лакроаа – доводи у везу са гламуром. Аутори пројекта, дизајнер/сценограф Давид Дибоа и перформанс уметник/кореограф Кристијан Ризо, створили су несвакидашњи амбијент у коме обитава чак двадесет одвојених инсталација. Давид Дибоа који је изградио своју репутацију на експерименталној примени модних, дизајнерских и плесних елемената, максимално је искористио простор Семпер депоа креирајући сценографију која одузима дах, док је кореографско дело ".../...б" Кристијана Риза (Christian Rizzo), мултимедијални догађај јаких политичких порука у окружењу Лакроаовог дречавог "пикника"у чијем је стварању и сам учествовао.

Изложба је премијерно приказана 2004. у Вили Ноај у француском Ијеру, а њој је следила "ABACD BAGS" у галерији FR66. Пре доласка у Беч, ова поставка је гостовала у луксембуршком Музеју модерне уметности надвојводе Жана.

Изложба се приказује до друге половине августа у склопу интернационалног фестивала савременог балета/плеса ImpulsTanz, у неколико наврата обогаћена перформансима гостујућих трупа из главног програма фестивала. Поред перформанса коаутора изложбе Риза, битно је поменути представу "пројекат позирања Б – уметност завођења" овогодишњег добитника Златног лава на Бијеналу у Венецији Криса Харинга, који се својим садржајем и насловом савршено уклапа у ексцентричан свет моде Кристијана Лакроаа.

Пркос конвенционалности

Улазак у оронулу грађевину у чијем холу за наплатним пултом стоје студенти, не обећава ни луксуз ни ексклузивност. Посетилац је спроведен до незграпних металних врата која су му отворена пажњом којом портир хотела Хилтон дочекује госте. Унутра, помрчина, просторија која гута својом тешком таваницом подупртом дрвеним гредама и каменим стубовима. На самом улазу, пијана женска прилика се подупире о стуб, балансирајући на врховима прстију у јаркопинк хулахопкама. Прва реакција је – прискочити јој у помоћ. Наравно, у питању је варка, намерно поигравање са реалном животном ситуацијом. Групице људи стоје по ћошковима у поверљивом разговору; заогрнуте златним огртачима и натоварене богатим накитом. Са таванице виси трапез на коме се, у пози старлете из високог друштва, љуља девојка у златној хаљини. Иза ње, на поду, нагнута над књигом, седи прилика недефинисаног пола, замотана у шал. Инсценација, лукаво сакривање лица лутки и њихово постављање у природне позе дају изложби ноту невероватне аутентичности. Посетилац све време осећа потребу да провери да ли су појаве које седе у шатору, на поду, на зечијој простирци – стварне. Да нема Лакроаове свеприсутне екстраваганције, обмана би била потпуна. Незаобилазни цветни декори, гломазне наруквице, набори и волани, елегантне тесне рукавице, бунде и златне ципеле привлаче погледе и ту и тамо, некоме се отме спонтани уздах.

Имитирање стварности инспирисано сценама из студентског дома или свакодневним призорима из парка, та намерна спона са "овоземаљском" приуштивом конфекционом сфером у контексту гламура, уједно је и позив и критика. Пикник на штиклама од дванаест центиметара једнако је нереалан као камповање у бунди и панталонама од шљокица, али и пркосно питање – а што да не? Наравно, остаје питање практичности, комфорности на одређеном месту у одређеном тренутку, али и оно је у међувремену застарело; Викторија Бекам је до сада успела да побије све тезе о неудобности високих потпетица, те су њене Долче и Габана ципеле постале нормална појава на лигештулу пешчане плаже у Кану.

Барокна раскош

Кристијан Лакроа чији је сан био да по завршеним студијама историје уметности на Сорбони пронађе посао куратора музеја, до моде стиже преко своје дисертације о костимима из седамнаестог века. Охрабрен мотивацијом своје супруге, прве модне идеје ставља на папир и 1978. добија стални посао асистента у модној кући Хермес. Почетком 1980-их тесно сарађује са кројачем царског двора у Токију, а седам година касније оснива сопствени бренд и улази у анале тиме што је је, од настанка Курежа 1965, његова модна кућа прва која се отвара у Паризу. Лакроаова популарност се брзо преноси преко Атлантика, где је у САД проглашен за најутицајнијег страног дизајнера. У својој професији успешно примењује знање из историје уметности са искуством прикупљеним у Паризу и Токију и ствара креације које одишу барокном раскошношћу и екстраваганцијом. Због познавања историјске материје, а нарочито костимографије која је посебан предмет његовог интересовања, Лакроа радо ангажују угледне интернационалне позоришне установе за израду нацрта за костиме великих продукција. И сам дизајнер признаје како су позориште и опера његова велика страст, тако да на својој званичној веб страници даје описе продукција у којима је учествовао, поносно показујући нацрте костима. Лакроа тврди како су прави, квалитетно скројени костими у позоришном свету постали права реткост и радо се прихвата већих изазова који му се нуде.