Испод појаса

Руководство Месне заједнице Савинци, парчета земље око будућег аутопута на коме се налази храст стар колико и косовски мит код Срба, позвало је министарку Зорану Михајловић да дође и лично секиром посече фамозно дрво. Многима је то духовито. Мени није.

Не могу да не питам да ли би ти српски домаћини, верујем узорни људи, тако распојасано слали позиве и показивали петљу да министар није женско и не носи сукњу. Шта ће ти људи, који верују у натприродне моћи дрвета, да ураде ако министарка стварно дође? Да се подбоче, узму по пиво и гледају? Да се као тринаестогодишњаци подгуркују, док холестерол, који не стижу да контролишу зато што више брину о дрвету него о себи и свом здрављу, дивља у васкуларном систему? Да ли ће повести жене да виде како се такмиче у инаћењу са женом која представља власт? Или су за жене резервисане кућа, шпорет и помоћни послови?

Можда сам неправедан према лидерима МЗ Савинци. Можда су исто тако тражили од Слободана Милошевића да лично дође и уручи им позиве за рат у коме не учествујемо и да први, испред њих, у шињелу ЈНА или какве склепане формације, крене са њима и њиховим синовима у рат. Можда су пре тога, они или њихови очеви, исто тако Јосипу Брозу, преко Танјуга, слали инаџијске телеграме у којима га позивају да дође и лично им узме козу и који хектар земље вишка. Не могу да се закунем да нису имали петљу да на мегдан позивају десетине министара који им се, због водовода, пута, противградне заштите или неког другог важног питања, нису допадали.

Ипак, некако верујем да ни реч нису рекли и да су херојски гунђали испред телевизора. Лакше је некако са женом, а и јавност се лакше узбуди. То ми није смешно, тај безобразлук.

Уопште се овде не ради о садашњој министарки. Могао бих да на десет примера покажем да је исти кукавички манир мушка Србија показивала према, рецимо, Снежани Маловић. Радио је то неки образованији, „урбанији” хор охрабрених средњошколаца у телима четрдесетогодишњака, најбруталније вређајући за реформу правосуђа тадашњу министарку правде, и то много гласније него било ког министра и тадашње и ранијих власти.

Наташу Мићић су исто масакрирали на родној основи. Мачо јунаци који кришом покушавају да прекрију ћелу која их оптерећује и инхибира. Радили су то, додуше, уз цику жена којима се нису свиђале ташна или фризура жене која је увела ванредно стање док су они и оне јецали или ликовали испред телевизора тог мартовског поподнева, зависно од политичких афинитета.

Гордана Чомић је несумњиво ауторитет у не баш ауторитативном српском парламентаризму, колико год и даље мислио да ми је бар десет пута одузела реч без основа. После толико Горданиних година у тој сали, стотину пута сам чуо гунђање и шале по ходницима које ниједан од посланика не би никада упутио било ком мушкарцу председавајућем скупштине.

Ови наши, моји ако хоћете, „јунаци 5. октобра”, углавном другопозивци који су се охрабрили тек предвече, кад је Милошевић већ био готов, били су нарочито бахати и непотребно реваншистички мотивисани у сусрету са Славицом Ђукић Дејановић. Промицали су им неки много истакнутији социјалисти у панталонама. Она ће свакако боље од мене знати да дефинише какав је то поремећај у таквим карактерима и душама. Мени лаику делује да је реч о обичном јадном кукавичлуку.

Да не будем лицемеран. Тај проклети црв двоструких аршина према мушкарцу и жени, у јавним пословима посебно, чучи и ровари у сваком од нас. Ко зна где смо то покупили. У култури у којој одрастамо, у медијима, који то не могу или не желе да искорењују, чак и када помало на силу уводе потписе „психолошкиња”, „терапеуткиња”… Ево, да се не лажемо, сви смо много чешће били „духовити” према главној уредници „Политике” када нам се не свиђа њен политички светоназор него према неком њеном колеги уреднику. Признајем.

Има тога и другде. Ових дана сви гледају у Грчку. Нема никакве сумње да навијам за Самараса против Ципраса. Али, и Самарас је у суботу, у парламентарној дебати, у којој је председавајућа парламента била заиста скандалозна, на њој некако с више жара искалио љутњу коју је драматично другачијим тоном био наменио правом шефу, актуелном премијеру Грчке.

Не знам да ли и како можемо да удавимо тај црв сексизма у себи. Прихватам сваки покушај. Ипак, мислим да је ефикасније да то урадимо тако што ћемо на сочном српском језику рећи „јунацима” из месне заједнице да су кукавице него ученим фразама којих је препуна домаћа борба за једнакост полова. Громогласне дефиниције не допиру до праве публике.

Директор Trust Market Research