Од „бубе” направио „јагуара”

Ових дана се један плавичасти „јагуар 100 СС”, заправо иновирана реплика чувеног енглеског аутомобила из 1936. године, отиснуо прометним београдским улицама. Заблистао је у мору сивила које је завладало друмовима, којима промичу углавном безлични аутомобили.

– Он личи на старе, али је потпуно нов, ручно рађен – рекао нам је Бранислав Пенава, иначе бивши виши саветник Привредног апелационог суда, поносни власник необичног четвороточкаша који је својеврстан спој дизајна из тридесетих година прошлог века и савремених технолошких решења.

Кажу да људи своје снове често не остваре док не обеле. Тако је и Пенава почео да сања свог лепотана још далеке 1969. године, у време када су „шкоде” и „фиће” господарили улицама.

– Субота увече, испред клуба „Цепелин” паркиран црни „јагуар 100 СС”. Загледали смо га с неверицом, онда су се појавила два Енглеза, села у њега и уз шкрипу гума нестала у ноћи. Од тог момента имао сам жељу, мада не и озбиљну наду, да ћу то себи икада приуштити – признаје наш саговорник, један од првих десетак младића у Београду који су у то време имали сопствене аутомобиле.

И уместо да нам прича како је 2001. године почео са преправком „фолксвагена 1200 Ј”, познате „бубе”, и остварењем свога сна, власник аутомобила јединственог у свету је нам приповедао своју муку око процедуре за регистрацију. Морао је прошле године готов ауто да растури и ради све испочетка, како би испунио законске услове за пуштање преправљеног возила у саобраћај и добио уверење од Агенције за безбедност саобраћаја.

– Пре две године ступио је на снагу нови Закон о безбедности саобраћаја. У њему, између осталог, стоји да возила овог типа морају да имају и сигурносни рол-бар и појасеве (безбедносна клупа за случај превртања). У Закону стоји и да возила која изворно нису имала појасеве или рол-бар, као што је случај са „јагуаром 100 СС”, не морају да их имају. Али, у Агенцији кажу: „У питању је реплика”. Добро, али га није имала ни „буба”. И ту су ми доскочили: „Али то више није ’буба’, већ реплика ’јагуара 100 СС””. Заправо, према новим условима, практично је немогуће правити овакав аутомобил, или бар произвођач треба да да смернице за такву врсту израде. Пошто је мој аутомобил прављен од основе „бубе”, јавио сам се представнику „Фолксвагена” за Србију. Рекли су ми да за путничка возила то никада нису радили, поготово не за модел кога већ 28 година нема у производном програму – наводи Пенава.

Додуше, додаје, постоји у Закону и став према којем Агенција може да изда одобрење и без сагласности произвођача, уколико се повећава безбедност возила, унапређује техничка култура и проналазаштво – сва три елемента. Тако се испоставило да је „буба” стара 40 година, коју је могао да региструје без икаквих проблема, безбеднија него потпуно нов ауто, са свим неопходним деловима! Наш саговорник каже да то у свету није тако компликовано: у Немачкој, Енглеској, Америци и другим развијеним земљама увелико се раде реплике, све је стандардизовано, тако да они поруче делове, већ направљене, за разлику од Пенавиних ручно рађених.

– Кад сам започео израду аутомобила, 2001. године, био је потребан само атест. Имао сам „бубу” наслеђену од оца, која је купљена 1974. године. Пошто је каросерија од кише, снега и мраза била доста оштећена, нагризена корозијом, размишљао сам да ли да је преправим у багија. Онда се појавила могућност да одређеним преправкама направим реплику „јагуара 100 СС”. Предузеће „Гама трејд гмк” из Београда почело је да производи и продаје каросерије за овај модел. Прилику да остварим незамисливо нисам пропустио. Али сам пожелео нешто више. „Сабраћа” мог „јагуара 100 СС” су кабриолети, а ја сам дошао на идеју да направим и по конструкцији и по изгледу јединствен примерак тарга, двонаменске каросерије, и возила са чврстим кровом (зимска варијанта и кабриолет са расклапајућим кровом за вожњу по лепом времену) – прича Пенава.

За овакав посао потребно је имати своју радионицу, да би се објединио рад различитих врста мајстора. Пенава је није имао, па је са Илијом Перовићем из Мељака потписао уговор и ту је највећим делом правио „јагуара”. Био је скоро готов 2006. године, кад је Илија преминуо, па се све морало пролонгирати.

Бранислав признаје да није мајстор. Има, каже, много шта што је његових руку дело, али он није варилац (а шасија је ручно рађена), нити ауто-електричар или ауто-тапетар... До којих је детаља ишао, најбоље говори чињеница да је купио и ципеле у боји свог аутомобила, за који је узео најквалитетнију боју „перла”.

– Направљен је да буде четворосед, али је сада двосед због рол-бара, који је накнадно уграђен да би задовољио све законске услове за пуштање у саобраћај. Имао сам срећу да ме је примио Владан Поповић, наш највећи стручњак за хомологацију возила, аутомобила и аутомобилских делова и пружио ми прилику. Онда сам први пут одвезао ауто у Лабораторију ЦИАХ за испитивање возила Машинског факултета у Београду. Испитали су 73.404 тачке, уз помоћ компјутерског симулирања, и издали атест. Неизмерну захвалност дугујем свима са Катедре за моторна возила тог факултета који су ми пружили подршку и помоћ: др Горану Боротовићу, инж. Драгани Стаменковић и њиховим сарадницима из лабораторије Шомију, Радету и Ани – инсистира Пенава.

Па даље набраја заслужне: своју животну сапутницу Радмилу Петковић Мићку, брата Душана Хорваћанина Дукета, колегу Богољуба Белића Бокија…

Свог лепотана Бранислав је премијерно возио пре десетак дана, када је Радмилу, иначе професорку у Школи за бродарство, бродоградњу и хидроградњу у Београду, повезао на матурско вече. Присетио се тада времена кад је, као дечкић од десетак година, био првак Београда, Србије и Југославије у бродомоделарству, па су га већ сви видели као будућег инжењера бродарства… Али, уместо брода, он је направио – ауто. На наше питање колико тај аутомобил кошта, одговара као из топа: „Нема цену!”. Зато је и на регистарској таблици, поред броја, словна ознака НЦ.

– Како да процените вредност аутомобила за који се скоро сваки део понаособ куповао? Ако је судити по деловима, ово је интернационални ауто: основа је немачка, из Мексика је предњи трап, знак „јагуара” оригинал из Енглеске, ретровизор од америчког „кадилака” кабриолета из 1956, грчки су мигавци и штоп светла, италијанска кожа на седиштима, волан и фелне, јапански су аудио-уређај и прикључци за напајање разних ИТ уређаја, из Словеније кућишта за фарове, у Македонији је купљен појас, а из Русије, са неке „ладе специјал”, инструменти о стању исправности и сигнализацији возила, док је дрвена инструмент-табла од ораха из Србије. Нашли смо је на тавану куће једног сељака из Вранића– набраја наш саговорник.

Све метално је од прохрома, полирано до високог сјаја. Једино метлице брисача нису хромиране.

Овај лепи новајлија са патином прошлих времена може да развије брзину од око 150 километара на сат, али то његовом власнику не пада на памет. Још као младић опробао се успешно у релију, а сада са својом Радмилом жели да ужива у дугим, лаганим вожњама, баш као на филму.