Таквих храстова пуна је Србија

Скоро је невероватно са којим заносом и патетиком арх. Михајло Митровић планирану сечу храста на траси ауто-пута код Савинца диже на ниво националног проблема. Он директно, као универзални стручњак, оптужује неодговорне политичаре, необразоване путаре и недоучене стручњаке из министарстава и Завода за заштиту природе, који су се уротили да посеку храст, који је ,,национални интерес Србије и народна светиња”. Све то назива вандализмом, антицивилизацијским чином и неразумним скандалом, „неколико нецивилизованих људи се одлучило да то самовољно спроведе”. Зато моли надлежне државне институције да спрече овај ,,неразумни скандал и најављену српску срамоту”. И све то поткрепљује високом функцијом председника Академије архитектуре Србије.

А ево какво решење предлаже уважени архитекта: ,,Ауто-пут код храста прекинути за око 200 метара, па два крака повезати обичним путем са ограниченом брзином, па поред храста направити одмориште и туристичку дестинацију”. Другим речима, посетиоци треба да уживају у хладу моћног храста у лепо склопљеној крлетци прашине, аутомобилске буке и гасова, што би наравно убрзавало његово сушење.

Морам подсетити шта су чињенице и решења. Прво, нема места збуњивању народа о којем говори архитекта Митровић, а друго, нема разлога да храст, кад се већ нашао на траси, буде препрека да се ремети техничко решење ауто-пута.

Суштина стручних ставова и чињеница је следећа. Храст у Савинцу није храст запис, нити је под заштитом као природна реткост. Ни већина мештана не зна да је то стабло запис, само је о томе чуло у овој кампањи, а власник стабла је од инвеститора добио солидну накнаду за сечу.

Оцене стручњака су да је храст моћно стабло, маркантних димензија и дубоке старости, али са јасним знацима сушења и пропадања. Ако би се прихватио предлог Митровића, као и ранији, невољни предлог Веље Илића (отехничкој огради и раздвајању на две траке ауто-пута), само би се драстично убрзало његово сушење. Таквом техничком изолацијом стабла променили би се микроклиматски, педолошки и хидролошки услови подземних вода његовог разгранатог кореновог система. Тиме би се смањила влажност подлоге, а повећала површинска загађења. Моћних храстова као што је савиначки пуна је Србија, али се секу за разне потребе, посебно код изградње путева, водних акумулација и других великих објеката, као и на сектору ауто-пута од Љига до Такова, али је за неке важан само овај храст. Морају се уважавати законитости савременог техничког развоја и принципи самеравања еколошких и друштвених интересанационалног, регионалног и локалног значаја, па ето и на примеру једног стабла, за које се тако патетично залаже аутор текста Митровић.

Научни саветник, директор Републичког завода за заштиту природе (у пензији)