Умивају се росом

Бањалука– Овај град има 54 месне заједнице од којих Доња Кола имају чак 96 засеока са 2.500 становника и својеврстан су рекордер по томе у Бањалуци и много шире. Од Банског двора у центру града удаљени су само шест километара, а по свему другом, бар неколико векова. До њих се стиже уским асфалтним путем уз бивши Шехер, сада Српске Топлице, на 600 метара надморске висине, суве безводне голети. Припадају Мањачи и Змијању.

Доња Кола немају амбуланту, цркву, кафану, пијачни дан, ветеринарску станицу, откупну станицу... а имају четвороразредну школу, поштара и само једну продавницу.

– Имали смо и два сеоска гробља, која су давно попуњена, па сада свако своје мртве сахрањује на својој њиви, оној „поснијој”. Догоди се да у дану чујеш кукњаву из три правца, а не знаш ни ко је умро, ни где ће бити сахрањен, ни у ком правцу да одеш на погреб – каже Коста Ђукић.

У Доњим Колима су људи најбољег расположења кад пада киша или снег. Тада ће им се чатрње напунити водом. Стока ће бити мање жедна, а чељад ће се у кући чешће купати.

Прошла и ова зима су их непријатно изненадиле.

– Дошао сам да уплатим цистерну воде, коју довози из Бањалуке Цивилна заштита. Рано устајем па смочим руке од росну траву. Протрљам очи и чело – и таман, каже Милан Босанчић.

У Доња Кола из Бањалуке, дневно има шест аутобуских линија, а викендом само две. Млеко овде нико не откупљује, па је сваким даном и сточни фонд све сиромашнији.

Живи се овде, некако, на овој сувој безводној висоравни, а ко може имало боље, побеже у град, рекоше нам, пред оном једином продавницом Драган Божић, Тодица Максимовић и Недељко Лојић. Послале их жене по намирнице, а они , жеђ гасе – пивом.