Прокрчен пут до виле Александра Ранковића

„Да ли је уопште безбедно да уђемо у кућу”, питали су јуче новинари градоначелника испред трошне виле у Улици Андре Николића 5, последње београдске адресе Александра Ранковића, народног хероја и Титовог венчаног кума.

– Ући ћемо. Tреба да видите како се недомаћински газдовало градском имовином – одговара Синиша Мали.

Пролазимо кроз разваљена дрвена улазна врата и мрачним ходником газимо по земљаном поду. У приземљу четири просторије са отвореним прозорима и поломљеним стаклима обавијеним гранама бршљана, баш као фасада здања. Прескачемо остатке срче и шута на поломљеном паркету на коме је остао преврнут раштимовани клавир. Из плафона вире дрвене летве, испод њих се назире опека. Тапете на зидовима огуљене, плочице изломљене. У подрум и на први спрат масивним дрвеним степеницама не идемо. Упозоравају нас да су екипе „Зеленила” и „Чистоће”, које су претходне две недеље из пространог дворишта од 40 ари и виле изнеле 14 камиона шута, смећа, киселог дрвећа и шприцева, једва успеле да се пробију до поткровља.

Исти призор сачекаће у септембру потенцијалне купце јер ће вила, која је од 2012. у власништву града, поново бити на продају. Пре две године нико није био заинтересован да по почетној цени од 4,5 милиона евра купи здање од 408 квадрата са плацем и још једним објектом од 108 квадрата. То не изненађује пошто се тада здање у елитном делу Београда није могло видети од шибља и дрвећа, а камоли кроз такву прашуму пробити до оронуле куће.

– Граду није потребна. Немамо новца да је преуређујемо и користимо за своје потребе. То није ни у складу са политиком штедње коју спроводимо – објашњава судбину здања Синиша Мали. 

– Ово би могла да буде резиденција градског урбанисте – шаљиво добацује Милутин Фолић, поносни власник те функције.

– Да, Милутине. Ово ће бити твоја летња резиденција. И зимску ћеш добити – са осмехом му узвраћа Мали.

Жељу му градоначелник ипак неће испунити. Али ће, како је јуче најавио, повести агресивнију кампању како би вилу у којој је Ранковићева породица живела до 1999. године што пре удомио. Зато ће, каже Мали, свим агенцијама за некретнине послати понуду, а у средствима информисања огласити продају.

– И у „Политици” ћемо дати оглас за продају виле – обећава градоначелник.

Он није могао да прецизира да ли ће нова цена виле бити мања од претходне. Јер, у току је нова процена вредности „тог пакета” на Дедињу. Док је градоначелник уверен да ће пронаћи купца за некадашњу Ранковићеву вилу, чије одржавање представља само трошак за пореске обвезнике Београда, у агенцијама за некретнине не деле његов оптимизам.

– Предност те куће је плац и могла би да буде бум на тржишту, али тешко да ће моћи да се прода за више од 2,5 милиона евра. Све преко тог износа је прескупо јер људи немају новца. Куповину таквих здања дестимулишу и превисоки порези – истиче Каћа Лазаревић, лиценцирани агент за некретнине.

Ако вила не привуче купце, погледе пролазника сигурно хоће. Они сада после готово две деценије, колико је била заклоњена растињем, иза металне ограде могу да виде велико двориште и кућу чија романтичарска архитектура сведочи да је некада била раскошно здање окружено мини базеном и бројним боровим стаблима. У њиховој хладовини радник обезбеђења испраћа новинарске екипе.

– Здраво, другови – поздравља нас колегиница са Студија Б на растанку.

– Видиш, Леке одавно нема, а његов дух још живи, узвраћају њене колеге.

Здање од 85 лета

Вила у Улици Андре Николића 5 саграђена је тридесетих година двадесетог века. Њен власник до 1958. године, када је земљиште масовно национализовано, била је Смиљана Чавић, рођена Ћук. Не постоје подаци да је пре Смиљане било других власника објекта. Није искључено да је она шездесетих година кућу продала неком државном органу јер било је примера да виле на Дедињу нису свима одузимане, него су их стари власници продавали. Александар Ранковић је у вили живео од 1966. до 1983. године. После Ранковићеве смрти чланови његове породице су користили здање наредних 16 година. Девет су покушавали да је откупе, али им то није пошло за руком. Граду је припала пре три лета у размени са Олимпијским комитетом Србије који је здање добио од Владе Савезне Републике Југославије 2000. године. Лане је поднет захтев за повраћај имовине, али га је Агенција за реституцију одбацила зато што је, како тврде, био непотпун.