Заврзено, заплетено

После грешке у првом броју „Телеграма”, када су на првој страни испод заглавља објавили да је 20. јун петак, док је свугде била субота, прочитам у „Јутарњем листу” прекјуче да у општини Чеминац, у Барањи, фебруар има 31 дан. Тачније, имао је толико до скорашњих превремених избора, када је општинска власт смењена и када се по фактурама открило да је двоје запослених у том месецу 2012. од своје општине као оснивача наплатило 31 дневницу, то јест 496 сати рада (по 16 сати рада свакога дана), и, истовремено, шишање траве и чишћење снега. Због чега је у Чеминцу фебруар имао 31 дан, посве је јасно, међутим... У колумни „Тједна инвентура” у „Вечерњем листу” минуле суботе, Милан Ивкошић, пишући по данима, почиње у недељу 21. и завршава у петак 26. јуна, што је сасвим у реду. Али, после недеље, њему на ред долази субота, па понедељак (?!).

Главни наслов гласи: „Ако се не казни зло из комунизма, оно ће стално измишљати фашизам којим се храни”. Другим речима, комунизам постоји или је постојао, а фашизам је измишљотина.

„Недеља 21. јуна” почиње овако: „Читам данас разговор с Марком Грубишићем, председником Хрватског друштва политичких затвореника, који је као студент ухапшен и осуђен на неколико година затвора због певања домољубних песама.” (Због певања појединих песама у СФРЈ кажњавано је прекршајно, мада ни једна песма није била законом забрањена. Али изналазила се нека законска форма. Узнемиравање јавности и слично. Ако је Марко Грубишић осуђен на више година, мора да се ту радило о нечем што је било више од песме.)

„У споменутом разговору”, наставља Ивкошић у „Вечерњем листу”, „Грубишић износи податак по којем је ’од 851 хрватског удбаша њих 754 почетком деведесетих прешло у нове хрватске службе и данас су интересно увезани и одлично позиционирани у свим сферама друштва, привреде, политике’. Регистар оних који су чинили зла у комунизму или лустрација не би, дакле, била освета, него прелазак из удбашког у нормално друштво.” (Ивкошић, елем, процењује да данашње хрватско друштво није нормално. И да је удбашко. Хрватски удбаши су, дакле, остали у Удби и само су добили нови назив и преобуку. Они су, дакле, до почетка деведесетих били прикривени домољуби, туђмановци и само су чекали моменат када ће са себе збацити петокраку и накачити шаховницу. Или хоће да каже да су професионалци којима је свеједно ко је на власти?) „Не буде ли тога пописа или лустрације”, наставља Ивкошић, „удбашко друштво ће стално производити опасност од национализма, фашизма, усташтва, свастика и друге параноје које су му смисао давале и у комунизму.” (Он другим речима казује да опасности од национализма, фашизма, усташтва, свастика итд. – нема, већ да је то удбашка параноја, која је била и остала. Само да би удбаши – преобучени сада у домољубну полицију – имали посла.)

Ивкошић дограђује ту тврдњу и у одељку уторак, под насловом „Обрачун с измишљеним непријатељем из 1941”, па каже: „Прошлост се употребљава и тако да неко измисли непостојећег непријатеља, те се представља као његов херојски противник. Тако је Зоран Милановић на Дан антифашистичке борбе у шуми Брезовици говорио како је ово наша држава, а не она из 1941. године.” Ивкошић потом тврди да о тој држави, дакле НДХ, нико у Хрватској ни не говори као о могућности, нема је у програму ниједне странке, скупине, „али, као што су Милановићевим идеолошким претходницима усташе и НДХ били потребни као измишљотина у 45 година комунизма, потребни су и њему (...), а том измишљотином прекрива и прикрива неспособност своје власти”.

Ивкошић тврди да је НДХ измишљотина.

Сасвим случајно, пребирајући по мрежи, налетех на текст др. сц. Илије Барјашића, „председника Покрета за препород хрватског духа и подстицање наталитета у Хрватској ’Живот’”, како се потписао, под насловом „Антифашизам је безнађе, али и опомена”. Он каже: „Вратимо се теми која осветљава рушитеље слоге – заједништва, који себе називају страним називом антифашисти само јер им је до сада то одговарало ради користи, накарадних жеља и садистичког оргијања по Хрватској, што плаћају Хрвати, а што противречи логици здравог разума, доводи у искушење и тражи одлучност. Шта су радиле убице Хрватима након масакра Хрвата од 9. маја 1945, зашто су убијали Хрвате и од 1918. године до 1941. године, зашто су на разне начине убијали – десетковали Хрвате до 1990. године? Али и од 1990. године па до данас разарачи хрватског заједништва, по налозима својих ментора, специјалним ратовима уништавају хрватски народ. Под кринком демократије хрватском народу никада кроз повест – за тако кратко временско раздобље од 1990. године – до данас нису урушене вредности… Да би након свега, разарачи хрватске слоге – неки антифашисти – садистички вређали ране које су нанели Хрватима док су их нападали и масакрирали на хрватским огњиштима, умишљајући да ће, као анти-Хрвати Хрватима диктирати пут у пропаст… да би стварали велику Србију, Мађарску, Италију (…) Зато се треба одвикнути тенденциозних навика вампира који су толико навикавали народ у Хрватској на неред. Ради поређења, прилажемо каква је хрватска привреда била 1941–1945. године, док је страни шумари антифашисти нису разорили.”

У преводу, партизани, комунисти илити народноослободилачка војска разорили су привреду фашистичке НДХ, која је била за углед.

Наслов у мојим омиљеним новинама „Телеграм” гласи „Телеграм у дневној соби примабалерине која је живела уз Степинца и Белу Крлежу”, а поднаслов: „Маја Безјак (85), једна од апсолутно највећих балерина у повести ових простора, управо је довршила рукопис за своју нову биографију”.

Претходну, „На врховима прстију”, објавила је пре осам година, али се у међувремену још нечега сетила. „Степинац је долазио к нама сваке недеље око три по подне на кафу. Сећам се тога иако сам имала само три године. С дедом је увек причао о хрватском питању, а са мном се играо. Давао ми је свете сличице, пузао са мном око борова. Баш се дивно знао играти.”

Дете од три године упамтило је, а у 85. се сећа да је неко (не „неко”, него та и та личност) долазио код њих у три по подне. С три године је знала за појам хрватско питање?! И додаје: „Прислушкивала сам док је Степинац мом тати причао како му је надбискупски двор пун Јевреја и православаца. И да је двапут ишао Павелићу да престане с прогонима.”

Па она је чиста генијалка. А не као онај наш глумац Радош Бајић. Читам у „Политици” да је имао осам година кад је слушао Добрицу Ћосића у гостима, у дворишту његовог рођака, али појма нема о чему је причао.

Није ни чудо. Управо је научно доказано, пише „Јутарњи лист”, да је квота интелигенције Хрвата само од 1952. до прошле године (просечно) порасла од 90 на 96. А порасли су и физички. Просечна висина Хрвата 1954. била је 170, а минуле године нагурали до 180,9 центиметара. (Што Радош никад неће постићи.) Србе не помињу у „Јутарњем листу”, мада су у том истраживању учествовале 102 истраживачке групе из 29 земаља, предвођене др Озреном Полашеком из Бјеловара, који је докторирао у Единбургу.

Иако се није бавио истраживањима, посебно не генетиком народа, поменути Зоран Милановић је ономад, приликом поменутог обележавања Дана антифашистичке борбе, устврдио да Хрвати нису рођени супериорнији (ма не!), али да су „увек били на правој страни – на страни добра”. „Бирали су прави пут, тежи пут и 1941. и 1991, то је чињеница…”

Биће да се пребацио у навођењу година, бар што се 1941. тиче, када су Хрвати добили независну државу и гањале се комунистичке банде, чије се победе ових дана, наводно, славе. Али не чуди ме. Већ сам свикао да се премећу дани и датуми, мења број дана у месецу, редослед дана у недељи, па и године се могу побркати. Или је то неко смислио да се све замути, заврзе као пиле у кучине, испремешта, па да се више не зна ни кад је шта било, ни да ли је било.